Glumicu Vanju Nenadić, koju smo nedavno gledali u filmu Jazavac pred sudom (SF ekranizaciji Kočićeve pripovetke u režiji Marka Vindona), trenutno pratimo u drugoj sezoni serije Tajne vinove loze. Paraleno sa filmskom i televizijskom karijerom, mlada glumica aktivna je u pozorštu. Na sceni je zaigrala još na drugoj godini akademije, u komadu Draga Jelena, da bi nakon završetka studija glume nekoliko godina igrala u Narodnom pozorištu u Somboru, a onda 2021. postala stalna članica Beogradskog dramskog pozorišta, gde je možemo videti u Sumraku bogova Jagoša Markovića, Ružni, prljavi, zli i Ko se boji Virdžinije Vulf Lenke Udovički, Kad su cvetale tikve Bobana Skerlića, u Baalu Diega de Brea.
Vanja se za Prvu klapu priseća zašto je zavolela glumu i otkriva nam koga igra u predstavi koju trenutno sprema.
– U Beogradskom dramskom, mom matičnom pozorištu, 12. aprila počele su probe za predstavu Tramvaj zvani želja u režiji Lenke Udovički. Igram Stelu, Branka Katić, jedan od mojih glumačkih uzora kada sam bila klinka, igra Blanš, Miloš Petrović Trojpec sa kojim sam napravila prve glumačke korake na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, u prestavi Draga Jelena, na mojoj trećoj godini akademije, igra Stenlija, dok Miča tumači Marko Todorović. Mnogo se radujem tom projektu, bila sam željna jednog tako dobrog pisca i teksta, gde možemo da uronimo duboko u tematiku. Imamo dva i po meseca za probe, što je više nego dovoljno. Premijera će biti u okviru Belefa, u Botaničkoj bašti, što će da dodatno da doprinese celokupnom iskustvu igranja, ali i gledanja ove predstave. Sa Lenkom sam već sarađivala na Ružni, prljavi, zli – to je divna predstava koju od srca preporučujem, a uskočila sam i u njenu predstavu Ko se boji Virdžinije Vulf, gde igram sa Radetom Šerbedžijom.
Vanja Nenadić Fotografija: Igor Prusac
Posmatrate li to što ste se tako mladi našli na sceni sa Radetom kao znajačno profesionalno ostvarenje?
– Apsolutno. Baš smo moj kolega, klasić Aleksandar Vučković koji je isto uskočio sa mnom u Virdžiniju, razgovarali o tome. Na fakultetu smo radili mnogo tekstova i scena koje je nekad Rade radio i on je, po mom mišljenju, možda najkomletniji umetnik na našim prostorima. Kada smo uskočili u predstavu sa njim, a to smo i njemu rekli, Vučko i ja smo se zapitali: „Šta dalje kad zaigraš sa Radetom?“ Nalazim se, mogu to slobodno da kažem, na početku karijere, a već igram sa tako velikim glumcem. To je ostvarenje sna. Sa njim je genijalno igrati, u svakoj predstavi nam otvori neke nove dimenzije.
Šta ste naučili od njega kad je gluma u pitanju?
– Rade ima neku specifičnu jednostavnost i iskrenost na sceni, što bi, mislim, trebalo da bude glumački cilj. Sećam se da smo posle jedne predstave, Žabe, koja je možda najbolja predstava koju sam pogledala u životu, razgovarali sa Emirom Hadžihafizbegovićem, kada je u jednom trenutku citirao Ivu Andrića rekavši, a ja sada parafraziram, da je najviši nivo umetnosti dostići najviši nivo jednostavnosti. To je gluma. Mislim da je Rade dosegao taj nivo. On i na sceni igra vrlo filmski i to je toliko istinito, jednostavno, a zapravo je nešto najteže. Nekad se na sceni više zagledam u njega nego što mislim o svojoj ulozi, a opet, s druge strane je lako igrati sa njim jer samo reagujete, nema tu mnogo razmišljanja, sve je vrlo životno. Prisutni ste na sceni i samo reagujete na čoveka koji vam daje sve.
Vanja Nenadić Fotografija: Igor Prusac
Za koju ulogu možete da kažete da je uzela celu vas, da je bila najzahtevnija u fizičkom i mentalnom smislu?
– Moram da priznam da i dalje čekam takvu ulogu, za jednim detaljnim radom, sa ozbiljnijom transformacijom. Mislim da mi je dosad najzahtevnija uloga bila u predstavi Jami distrikt, u režiji Kokana Mladenovića, u koju sam takođe uskočila. U njoj predstavljam hrvatski princip, pošto na sceni igraju tri devojke – Bosanku, Srpkinju i Hrvaticu. Imala sam nekih dvadesetak dana da uskočim tu ulogu, koja je stvarno ozbiljna i zahtevna, što mentalno, što fizički, a i samo uskakanje je za glumca stresno i predstavlja jednu posebnu glumalku kategoriju. Po nekoj obimnosti zadatka, to je možda bila uloga koju bih izdvojila.
Da li je 20 dana da se spremi uloga malo?
– Ovde je bilo dovoljno. Imala sam uskakanja gde sam morala da spremim ulogu za jedan dan, ali moram da priznam da mnogo voim da uskačem u predstave. Mislim da je to jedini trenutak kada vi možete da budete 300 posto prisutni na sceni i da se isključite u smislu da niste svesni publike, što jeste naš zadatak po Stanislavskom, a to je teško dosegnuti kada mesecima radite na tekstu, kada osvešćujete neke stvari i teško je doći do tog nivoa, a kad uskačete jednostavno ste primorani da budete prisutni. Vrlo ste koncentrisani na ono što radite, a adrenalin radi za vas. Ako postoji katarza po Aristotelu ili ako joj i mi glumci težimo, mislim da je to taj trenutak. Pogotovo kad imate neki veliki zadatak – uskakanje koliko kod da je stresno, pruža vam katarzu.
Vanja Nenadić Fotografija: Igor Prusac
Mnogi glumci govore o važnosti prisutnosti na sceni.
– Prisutnost na sceni daje smisao, ali tako je i u životu – da budete koncentrisani na ono što vam priča sagovornik, da budete prisutni dok slušate muziku, da budete prisutni dok gledate neki film, dok ste u prirodi, to je jedini način da se dođe do neke suštine. Nedavno sam slušala jednu radio emisiju, u kojoj je gostovao neki terapeut, psihijatar, i tema je bila laž. Kada je govorio o laganju, rekao je – evo na primer glumci, oni su primer kako neko može da laže, i mene je to toliko isprovociralo na nekoliko nivoa. Gluma je suprotno od laganja, gluma je kao život. Privatno nikad nisam umela da lažem i to mi veoma teško pada, čak i kad igramo neku igru, gde mora da se laže, pocrvenim, uznemirim se. Gluma je istina, prisutnost, život. Mi sve vreme na sceni prčamo istinu, sem ako lik koga igramo u tom trenutku laže. Gluma je apsolutna istina.
Zašto ste upisali glumu?
– Od devete godine sam bila u pozorištu u Somboru, u okviru dramskog studija, pa posle kao razvodnica i gledala sam sve predstave i mogu da kažem da sam odrasla u tom pozorištu. Narodno pozorište u Somboru je pozorište u kojem sam odrasla, a onda i pozorište u kojem sam se zapolila dan pošto sam završila akademiju, gde sam odigrala svoju drugu profesionalnu predstavu, pet godina sam radila tamo… Kada sam bila klinka i gledala svoje idole na sceni, maštala sam i pitala sam se da li bih ikad mogla da stanem sa njima na scenu, a danas su mi one kolege i najblići prijatelji. Posle srednje škole, ekonomske, spremala sam se za Ekonomski fakultet, a potpuno prirodno mi je bilo da probam da upišem i glumu, s obzirom na to da sam deset godina provela u pozorištu. Prošla sam u uži krug u Novom Sadu i shvatila da imam potpuno pogrešan prijemni, da sam sve pogrešila, ali sam zapravo tad shvatila šta je gluma, ono o čemu sa malo pre pričala – da je to istina i da bih trebalo da pronađem tekstove koji me se lično tiču… Bila sam sigurna da sledeće godine upisujem. To je, možda jedini put u životu, gde mi je bilo kristalno jasno šta je moj put. Upisala sam književnost, shvativši da, pošto sam ušla u uži krug, moram ekonomiju da batalim, a bilo mi je super da studiram nešto što mi je blisko i što će mi, u tih godinu dana, glumu još više približiti. Sledeće godine sam polagala prijemni u Beogradu i upala sam na klasu kod Gordane Marić.
Vanja Nenadić Fotografija: Igor Prusac
Koliko se to prvobitno saznanje o tome šta je gluma promenilo tokom studiranja i nakon četiri godine boravka na akademiji?
– Samo saznanje se nije promenilo, ali se osnova nadogradila, osvestila. Osetila sam u tih sedam dana šta bi gluma trebalo da bude i do koje vrste istine mi, glumci, treba da dođemo, a u te četiri godine akademije sam osvestila na koji način i kojim postupcima da dođem do te istine.
Kako se spremate za kastinge?
– U početku, kada sam počinjala, kastinzi su mi bili jako stresni. U međuvremenu sam naučila da ih radim bez očekivanja, što mnogo olakšava stvari. Dajem trista sebe u svakom trenutku. Naučim tekst, maltretiram prijatelje da mi budu partneri, a onda se nadam da ću na kastingu dobiti adekvatnog partnera jer to mnogo doprinosi dobroj interpretaciji. Nema mnogo kastinga, što je jedna tužna i čudna stvar. U poslednje vreme vas uglavnom zovu na gotovo, već vas imaju u planu za neku ulogu. Ono što je, po meni, najgora stvar u vezi sa kastinzima jeste kada traže da se snimimo telefon i pošaljemo, u tome se gubi svaka draž.
Da li vas zanima inostrana karijera i jeste li učestvovali na nekom kastingu inostrane produkcije?
– Jesam, ali ne mnogo puta. Imam ambiciju da igram u inostranstvu, ali čisto da bih sebe još više izavala. A opet, mislim da igrajući na stranom jeziku ne bih mogla da dođem do onoga što mene zanima u glumi, koji mi nije prirodan, koji ne osećam iznutra, koji nije moj maternji. Uradila bih to svakako, bio bi to moj lični izazov, ali se ne bih tu zadržala. Možda se moje mišljenje u budućnosti promeni, zasad mislim da smo mi glumci vezani za jezik koji smo prvo naučili kao mali.
Vanja Nenadić Fotografija: Igor Prusac
Koji film ste pogledali najveći broj puta?
– Ne volim da gledam filmove po nekoliko puta iz jednog prostog razloga, a to je da svakog dana gledam po pet različitih filmova do kraja života, ne bih pogledala sve što želim i onda ne trošim vreme na nešto što sam već videla, jer žudim da vidim što više novih stvari. Neko sam ko zaboravlja replike, šta je gledao, o čemu se radi u filmu, ma i kad knjigu čitam, ali uvek mi ostane utisak i, verujem, ono što dobijem kad gledam ili čitam nešto, a to je oplemenjvanje. Sve što pogledate i pročitate, posebno ako je dobro, neminovno utiče na vas i menja vas. To je nešto što ne može da se zaboravi, utisak, kako je nešto delovalo na mene.
Jeste li strogi kao publika i možete li, opušteno kao prosečni gledalac, da uživate u nekom umetničkom delu, a da ne vidite sve mane, da ne gledate kako glume vaše kolege?
– Ne mogu, to se izgubilo. Ono što uspevam jeste da tražim i pronalazim dobre stvari kada gledam nešto, posebno svoje kolege u predstavama i filmovima. Sa druge strane, jako volim da analiziram i pričam, diskitujem sa kolegama o filmovima, serijama, pozorištu, glumi. Mislim da na taj način inspirišemo jedni drugi, dajemo neke sugestije, a sve u cilju da predstava ili neka interpretacija bude još bolja. To kada se desi, da sa kolegama mogu konstruktivno da razgovaram, to mi je predivno, svrsishodno. (uvek gledam da podelim stvari koje su dobre).
Vanja Nenadić Fotografija: Igor Prusac
Ko vam preporučuje filmove i serije, i na koje ste sve streaming servise pretplaćeni?
– Na skoro sve, a pratim mnogo stranica koje se bave filmom i serijama. Naravno da dobijam preporuke od kolega glumaca.
Neke od najboljih serija svih vremena po vama su?
–Porodica Soprano. Sve ostalo što ću dalje da nabrajam ne može da se poredi sa njima, ali evo nekih serija u kojima sam uživala ili mogu uvek da uživam. Prijatelje mogu da gledam bilo kad, posebno kad mi treba nešto da odmorim mozak, a veže me za neki raniji period mog života pa je volim. Mad Men mi je super, volela sam Breaking Bad, Succession, poslednje što sam gledala je Mare iz Easttowna, to mi je odlično. Dopala mi se Dark i obožavam The end of the fucking world. Volim Big Little Lies, nisam još uvek gledala The Ongoing. Volim dokumentarce, a gledam i serijale kao što su Thiger King, takvi likovi su neverovatno inspirativni za glumce. Jedan od omiljenih dokumentaraca mi je, trenutno, My Octopus Teacher. Pogledala sam ga dok sam ga dva meseca živela u jenom mestu blizu Šarm el Šeika u Egiptu, gde sam otišla da ronim, za vreme korone. Nisam imala nikakav glumački angažman u tom trenutku, pa sam sebi mogla da priuštim to. Sećam se da sam pogledala taj dokumentarac, da me je očarao, a onda sam nekolio narednih dana ronila u nadi da ću da se sprijateljim sa jednom hobotnicom.
Osim ronjenja, u čemu još uživate – imate li neki hobi?
– Počela sam da sviram klavir. Imam sluha, ali nikad ništa nisam svirala, sad imam svoj klavir, ali sam samouka – učim preko jedne aplikacije i to me baš ispunjava. Treniram kad stignem, to volim. Konstantno izazivam sebe da radim nove stvari. Uskoro krećem na ples.
