Nakon premijere na Filmskom festivalu u Karlovim Varima, gde je trijumfovao sa pet nagrada, među kojima je i gran pri Kristalni globus za najbolji film – najveći uspeh srpske kinematografije u poslednjih dvadeset godina, Strahinja Banović premijerno je prikazan u Srbiji. Ostvarenje Stefana Arsenijevića, nastalo po motivima narodne pesme „Banović Strahinja“, otvorilo je ovogodišnji, jubilarni Fest, gde ga je publika nagradila gromoglasnim aplauzom i stajaćim ovacijama. Iako govori o migrantskoj krizi i mukama azilanta koji živi u izbegličkom kampu u Krnjači, ovaj film je intimna, lična i topla ljubavna priča sa kojom svako može da se identifikuje.
U intervjuu za Prvu klapu, Stefan Arsenijević, reditelj koji je na samom početku karijere osvojio Zlatnog meveda u Berlinu i nagradu Evropske filmske akademije za kratki igrani film (A)torzija, za koji je potom bio nominovan za Oskara, otkriva kako mu se javila ideja za film o „Strahinji Banoviću“ i zašto ga zanimaju isključivo ljubavne priče.
Stefan Arsenijević Foto: Igor Prusac
Kada je nastala ideja za film Strahinja Banović?
– Ideju da napravim modernu verziju pesme „Banović Strahinja“ imao sam odavno. Bilo mi je interesantno da iz perspektive savremenog trenutka, modernog čoveka, preispitujem nešto što je narod stvarao mnogo vekova ranije. Kad je krenula izbeglička kriza kod nas, 2014-15. godine, bilo je jasno da se radi o nečemu velikom, od svetske važnosti. Bila je to najveća izbeglička kriza posle Drugog svetskog rata, koja se još uvek nije završila. Prema nekim podacima milion i po ljudi je prošlo kroz našu zemlju. Sećam se da sam, u tom glavnom jeku krize, gledao sve te ljude na ulici, izgubljene, umorne, i imao osećaj da se velika seoba naroda dešava pred mojim očima. Znao sam da je to velika i važna tema i želeo sam da napravim film o tome. Kao i uvek, sa tim velikim temama, glavna stvar je bila pronaći lični pristup… Krenuo sam da razgovaram sa migrantima, da obavljam neku vrstu istraživanja, u početku sam, a onda su mi se pridružili koscenaristi Bojan Vuletić i Nikola Dukrei, francuski pisac. Svoj ugao sam našao kad sam upoznao mladića iz Gane, Ibrahima Išaka, koji je, za razliku od većine drugih migranata, želeo da ostane u Srbiji. Kad smo se upoznali, učio je naš jezik, volontirao je za Crveni krst i želeo je da postane fudbaler, čak je i igrao za jedan lokalni klub, ali nije to mogao zvanično da radi dok ne dobije azil, što je duga i neizvesna procedura. I baš to mi je bilo interesantno. Mi stalno nešto kukamo na naš život ovde, a evo, kod nas je neki mladi čovek koji svoju budućnost vidi u Srbiji i neverovatno je entuzijastičan u vezi s tim. Paralelno, Angela Merkel je izjavila da su migranti novi Evropljani i javilo se mnogo glasova iz desnice, uplašenih, kako će migranti doći i promeniti našu kulturu, i sećam se da sam pomislio: „A šta ako neki junak, neko kao Išak, želi da ostane ovde i šta ako bi se njemu nesvesno dešavala neka priča koja je vezana za našu kulturu, neka priča koja je značajan deo naše kulturne baštine?“ Banović Strahinja je pesma koju sam oduvek veoma voleo jer je drugačija i ima neverovatno plemenitu poruku, ljudska je, čovečna… Pomislio sam, šta ako bismo napravili modernu verziju naše epske srednjovekovne pesme, a glavnog lika napravili prema Ibrahimu Išaku koga smo sreli u stvarnosti?
Šta je bio najveći izazov na snimanju Strahinje?
– Kasting. Prvobitna ideja, koju smo vrlo brzo napustili, jeste da u filmu igraju pravi migranti, naturšici, ali smo shvatili da su uloge isuviše komleksne da bi ih izneo neko bez glumačkog iskustva. Potraga za glumcima trajala je više od godinu dana, a imali smo tri kasting agenta – dva u Evropi i jednog u Africi. Najvažnije je bilo pronaći Strahinju jer se on pojavljuje u svakoj sceni filma, sve je ispričano iz njegove perspektive i non-stop je na ekranu, Morali smo da nađemo sjajnog glumca, nekog koji će moći da iznese sve to, a da ima lice kog se publika neće zasititi, jer treba da ga gleda sve vreme. Kad sam video Ibrahima Komu, bio sam siguran da je to on, jer ima jako suptilan izraz i radi stvari iznutra. Dovoljan je jedan pogled da iz njega shvatite i osetite mnogo, veoma je sugestivan, a istovremeno jako sveden, kod njega sve deluje veoma prirodno. Ibrahim poseduje jedno vrhunsko umeće, on je neko ko je odrastao pred kamerama. Počeo je kao dete u seriji „San Trope“, koja se prikazivala i kod nas, kao tinejdžer je igrao u raznim filmovima, bio je nominovan za Cezara za najboljeg debitanta i izrastao je u ozbiljnog glumca. Nakon našeg filma dobio je veliku ulogu u seriji „Put oko sveta za osamdeset dana“, koja se upravo prikazuje na BBC-ju, kao visokobudžetna nova adaptacija Žila Verna, gde igra jednu od tri glavne uloge. Kad sam ga video, zao sam da je to to, ali je on u tom trenutku planirao da ide u Australiju i imali smo malo vremena – trebalo je da otputujem u Pariz da se sretnemo. Bilo je kao na filmu, u kolima je imao spakovane kofere za put – došao je da brzinski odradi kasting na putu za aerodrom… Bilo je kao na filmu. Glumicu smo tražili u odnosu na njega i, za rauliku od njega koji je već poznat i priznat, Nensi Mensi Ofei ovo prva velika uloga pred kamerama.
Stefan Arsenijević Foto: Igor Prusac
Kako je izgledao susret glumaca sa srpskom narodnom pesmom „Banović Strahinja“?
– Iako postoji divan prevod „Banović Strahinje“ Džefrija Lokea na engleski, nisam želeo da ga glumci čitaju i budu opterećeni pesmom. Upoznali smo ih sa osnovnim crtama radnje i likova jer sam hteo da oni, pre svega, pred kamerama donesu nešto savremeno, živo, mladalački, nešto svoje, da se ne opterećuju time da li ono što rade korespondira sa srednjovekovnom srpskom narodnom pesmom. Bilo mi je važno da imaju potpunu slobodu da prave svoje likove, da budu savremeni i autentični. Što se same adaptacije tiče, u početku smo razmišljali o tome koliko možemo da modifikujemo i adaptiramo pesmu, ali kad sam pogledao klasik Vatroslava Mimice iz 1983. i shvatio sam da je i on menjao pesmu, čak i sam narativ, mislim da je u redu da to radimo i mi danas. Nas trojica scenarista smo se bavili pesmom, a mnogo nam je pomoglo to što je među nama bio francuski pisac koji nije znao o „Banović Strahinji“ koliko i mi, koji nije bio opterećen našim nasleđem i mogao je da nam ukaže na delove koji su univerzalno razumljivi, šta funkcioniše, a šta ne. Bio je to veliki izazov. Da smo samo preneli epsku pesmu u savremeni kontekst, to ne bi funcionisalo. Žena koja jednu noć zanoći van kuće nekad se smatrala bludnicom, danas to nije primenljivo, ali smo nalazili analogije koje jesu i mnogo smo menjali, ali smo ostali verni osnovnoj ideji i duhu pesme.
Od svetske premijere u Karlovim Varima, film je učestvovao na preko 20 festivala, a vi lično predstavljali ste ga u Luksemburgu, Monpeljeu, Solunu, Sevilji, Bitolju, Zagrebu, Skoplju, Trstu… Da li je na svakom prikazivanju publika reagovala isto?
– Išao sam na festivale zato što sam se, nakon silnih godina, uželeo da vidim baš to – kako nešto što sam snimio komunicira sa publikom. Uvek je najvažnija svetska premijera, a mi smo imali sreće da to bude na festivalu A kategorije, na jednom od najznačajnijih evropskih festivala, pritom smo imali sreće da u tom trenutku pandemija bude pod kontrolom – iznašli su neki sistem sa narukvicama, tako da je sala u kojoj se prikazivao film, a u koju može da stane oko dve hiljade ljudi, bila puna, što je za premijerno prikazivanje vrlo važno. Već u Karlovim Varima bilo mi je jasno da ljudi emotivno reaguju na film. U pitanju je ljubavna priča, melodrama, koja igra na to da emotivno angažuje gledaoca i u tom smislu mi je bilo važno da vidim da li funkcioniše ili ne. Mislim da nam je svima potrebna katarza. Ovaj film nema tragičan kraj već vrlo komleksan završetak, koji može da se tumači na razne načine, ali poseduje emociju između dvoje glavnih junaka i drago mi je da njihova ljubavna priča funkcioniše. Na jednom od poslednjih festivala, u Trstu, prišla mi je direktorka manifestacije i rekla da je mnogo srećna zbog našeg filma, jer su u celoj selekciji festivala imali samo dva ostvarenja koja su ljubavna. Već duže vreme malo je ljubavi u evropskom filmu, to je sad već postao trend, i meni je vrlo žao zbog toga. Čini mi se da živimo u svetu gde se mnogi plaše da pokažu emocije, da pokažu ljubav jer se boje da će to izgleati banalno, cheesy. Meni je na filmu oduvek bilo najuzbudljivije prikazivanje ljubavi, svih tih kompleksnih, protivrečnih osećanja… Koliko god filmova da pogledate ili književnih dela da pročitate, vi i dalje ne možete u potpunosti da shvatite šta se dešava između dvoje ljudi. Toliko je uvek sve drugačije, ljubav ne može da se nauči, i slobodno mogu da kažem da je moj prioritet to da se na filmu bavim ljubavnim temama.
Kakav je osećaj kad vaš film nakon premijere, i to na festivalu A kategorije, bude proglašen za najbolji?
– Pet nagrada od tri različita žirija, bili smo van sebe. Da nam je neko, pre nego što se sve desilo, predložio da izmaštamo najbolju moguću sudbinu našeg filma, sigurno je da ne bismo toliko daleko otišli. Sve ovo je divno, zaista. Videli smo kako publika reaguje, izašle su i kritike koje su sugerisale da smo napravili dobar film, film koji se sviđa ljudima.
Stefan Arsenijević Foto: Igor Prusac
Između Strahinje i filma pre njega napravili ste dugu pauzu. Šta ste radili u međuvremenu?
– Pokušavao sam da snimim druga dva filma koja, na ovaj ili onaj način, nisu realizovana… To zaista deluje kao rupa u mojoj biografiji, ali ja sam iz dana u dan radio na nekim projektima, koji se na kraju, eto, nisu desili, ali to je nešto što se događa u našem poslu. Takođe, bio sam posvećen pedagoškom radu, radim kao vanredni profesor režije na master studijama na Fakultetu dramskih umetnosti, a pre šest godina sam, u saradnji sa Gete institutom, pokreno jedan regionalni profesionalni trening program za mlade reditelje iz jugoistočne Evrope koji pripremaju prvi dugometražni igrani film. To je First Films First, koji je u međuvremenu prepoznat na evropskom nivou kao vrlo uspešan program. Prošle godine je jedan od naših projekata, Murina, film Antonete Alamat Kusijanović, nagrađen Zlatnom kamerom u Kanu, kao najbolji debitantski film, što je prilično veliki uspeh.
Vaš film (A)torzija je pre 18 godina, nagrađen Zlatnim medvedom u Berlinu, osvojio je nagradu Evropske filmske akademije i bio je nominovan za Oskara u kategoriji za najbolji kratki igrani film. Da li ste ikad razmišljali o tome šta bi se desilo da ste dobili nagradu Američke filmske akademije?
– Bio sam jako mlad i da sam tada osvojio i Oskara, mislim da to ne bi bilo dobro za mene. Zlatni medved i nagrada Evropske akademije, koja je pandan američkim Oskarima, divne su i čarobne stvari, i još tada sam bio svestan da neki od najvećih reditelja nikad ne dobiju te nagrade. Bilo mi je važno da ostanem čitav, jer sve to nosi izvesno opterećenje – svi moji filmovi nakon tih nagrada posmatrani su kroz drugačiju prizmu, sa velikim očekivanjima, što stvara veliki pritisak. Pritisak nije prijatelj umetnosti, da biste stvarali, morate biti opušteni.
Imali ste tu sreću da 2010. godine radite sa Mirom Furlan – igrala je u Istanbulu, delu omnibusa Ne zaboravi me. Po čemu pamtite veliku glumicu i čitate li njenu autobiografiju Voli me više od svega na svijetu?
– Počeo sam da čitam knjigu. Iskreno, teško sam doživeo Mirin odlazak. U početku je moj mozak odbijao da prihvati ideju da je nema i kad se to desilo, a bilo je na svim naslovnim stranama, samo bih okretao glavu dok stojim u redu u prodavnici ili kad vidim novine koje pišu o tome, jer mi je bilo isuviše bolno i nezamislivo da neko tako divan nestane. Sada osećam privilegiju što sam je poznavao. Privatno, Mira je bila mnogo više od onoga što sam o njoj znao pre nego što smo se upoznali – bila je predivan čovek, intelektualka, strašan erudita – toliko je čitala i znala, sve ju je interesovalo… Kad smo boravili u Istanbulu, zbog snimanja filma, sećam se koliko ju je sve zanimalo, da pita, čuje, da sama istraži. Njenu knjigu čitam sa velikom radošću i velikom tugom. Drago mi je da je knjiga izašla, jer znam da je dugo radila na njoj, pričali smo o tome. Mislim da je važno da se čuje njena priča, koja je vrlo amblematična i pokazuje šta se dešava ljudima koji ne pristanu da pripadaju nekoj naciji i kako taj fašizam, koji vrlo lako buja kod nas, a evo sad i u svetu, može užasne stvari da napravi. Strašna je njena sudbina, kroz šta je sve prošla. Snimali smo zajedno, pričali, kasnije smo se viđali i dopisivali, bilo je divno to prijateljstvo i, iako mnogo toga znam, drago mi je da čitam njenu knjigu. Već na samom početku osećate izvrstan stil pisanja, inteligentno je napisano, autobiografija je, a kao da čitate roman. Stoji mi na radnom stolu i svaki put kad je ugledam nekako me rastuži, ali me i umiri, jer Mira je svetionik toga šta znači biti čovek.
Stefan Arsenijević Foto: Igor Prusac
Sarađivali ste i negovali divno prijateljstvo sa još jednom velikom glumicom, Milenom Dravić.
– Milena je igrala u tri moja filma, to je još jedna glumica za koju sam bio veoma vezan. Kao neko ko je odrastao uz jugoslovensku kinematografiju i voleo je, mislio sam da je potpuno prirodno da Milena igra u mojim filmovima. Ona je jedna od naših najvećih glumica ikada, neverovatno duhovita, neverovatan je raspon uloga koje je imala, šta je sve bila u stanju da uradi. Mnogo sam je voleo i kao student sam odmah želeo da radim sa njom. Na trećoj godini sam snimao kratki ispitni film i pomislio sam da baš ona treba da se pojavi u jednoj epizodnoj ulozi – kad ste mladi onda mnogo više verujete u sebe, malo ste i nadobudni, sad mi tako nešto nikad ne bi palo na pamet. Došao sam do njenog broja telefona, nazvao je i rekao nešto u fazonu: „Eto, to je samo jedan dan snimanja, ali ja bih jako voleo…“ Na šta mi je Milena rekla da je zauzeta, ali da joj ostavim scenario u Beogradskom dramskom pozorištu. Verovao sam da se nikad neće javiti, ali ona me je nazvala vrlo brzo. Najveća jugoslovenska zvezda rekla je da joj se veoma sviđa uloga i počeli smo da radimo. Naša saradnja nastavila se u omnibusu Izgubljeno, nađeno, koji sam snimao nakon (A)torzije i gde je Milena dobila glavnu ulogu, ali u kratkom filmu. Kad sam radio prvi dugometražni film, Ljubav i drugi zločini, ona je igrala jednu od glavnih uloga. Tri filma smo snimili zajedno i vrlo brzo smo se upoznali. Ali, do kraja smo ostali na vi, iako smo bili vrlo bliski. Bila mi je velika čast kad me je pozvala da na otvaranju Legata Milene i Dragana, u Kinoteci, ja držim govor. To je jedan od poslednjih puta kad smo se sreli.
Na čemu trenutno radite?
– Krenuo sam da razvijam nekoliko ideja, videćemo koju ću prvo.
Da li vas zanima rad na serijama?
– Veoma. Ono što se sada dešava u serijama je mnogo zanimljivije od onoga što se dešava na filmu. Kreativa koja je otišla tamo, povučena iz američkog filma koji se sveo na puku zabavu, neverovatno je na šta se američka kinematografija svela, u umetničkom smislu je vrlo nova i progresivna. Apsolutno bih voleo da režiram seriju i imam neke ideje. Videćemo.
