Roditelji su je u školu glume upisali kad je imala devet godina, a prvu predstavu odigrala je sa jedanaest. Već na studijama, kada je nagrađena za najbolju glumicu na Prvom međunarodnom festivalu umrežavanja talenata u Rumuniji, moglo se naslutiti da Sanja Marković ima raskošan glumački dar.
Neverovatan je raspon uloga koje je ova mlada glumica u stanju da iznedri, a svakom je pokupila aplauze i pobrala pozitivne kritike stručne javnosti. Od pozorišta do televizije, Markovićeva glumi žene koje se pamte. Takva je i Goca. Zbog njene prve filmske uloge, supruge pokojnog pevača Tome Zdravkovića, u ostvarenju Toma, svakodnevno joj prilaze na ulici i govore koliko ih je raznežila i dirnula do suza.
Iako je za lik Goce nagrađena na Filmskim susretima u Nišu, za najbolju epizodnu ulogu, ti svakodnevni susreti sa publikom za nju predstavljaju najveće priznanje.
Kako je izgledala priprema za lik Goce – da li vam je bilo potrebno da se osamite, isključite iz spoljnog sveta na neko vreme, zatvorite u sebe?
– Nije. Kad spremam neku ulogu sve radim normalno, živim kao i inače. Prvo obavezno sa Danilom, svojim dečkom i kolegom sa klase, prođem kroz tekst – dobro se poznajemo, provodimo mnogo vremena zajedno i važno mi je da sa njim podelim prvi utisak o nekoj ulozi. Kad sam dobila Gocu, oduševila sam se i likom i scenarijom, što se, moram da priznam, ne događa tako često – ne zato što nema dobro napisanih tekstova već jer ne uspevam da se prepoznam i povežem sa karakterom u kome me je neko video. Kad sam pozvana na kasting i dobila nekoliko strana scenarija na čitanje, odmah mi je bilo jasno da je Goca žena koju poznajem. Jednostavno, bila je to osoba iz mog okruženja – moja mama, moja tetka, ujna, u svim ženama sa kojima sam odrastala prepoznala sam nešto od nje. Tu ne pričam o emotivnom odnosu između Goce i Tome, jer niko ne može znati šta se događalo između pevača i nje, već govorim o tome da mnoge naše žene dobro znaju šta znači stavljati nekog drugog na prvo mesto, partnera, dete, porodicu. Danas ne poznajem mnogo takvih žena, ipak je to nešto iz prošlih vremena.
Bjelogrliću bezrezervno veruje Foto: Igor Prusac
Kako je došlo do toga da zaigrate u Bjelogrlićevom ostvarenju i ostvarite svoju prvu ulogu na filmu?
– Dragan me je gledao u predstavi „Putujuće pozorište Šopalović“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kome sam zaposlena, i pozvao me je na kasting. Videla sam da je u pitanju žena od 25 godina, a ja sam u tom trenutku imala toliko, pa sam pomislila – to je to, znaću šta i kako. Kada sam shvatila da ću ipak igrati i stariju Gocu, nije mi bilo svejedno. Pomislila sam da sam možda prenaglila, iako poznajem starije žene, pitala sam se kako ću sad to – muž, deca, porodica, ali sam onda, jednostavno, uronila u lik. Kako je to čudno. Tad, kad je trebalo najviše da se preispitujem, ugasila sam preispitivanje, a kad se završio film ono se opet javilo. Opet su me neke scene do bola rastužile i istovremeno probudile u meni neka divna osećanja, ali bih obavezno zažmurila u delovima u kojima se ja pojavljujem u kadru.
Kako reagujete na kritiku?
– Kritika je korisna i tera vas da budete bolji. Zamislite da pravite sarmu i presolite je, a onda vam neko kaže da ste stavili mnogo soli ili niste lepo oprali kupus, i vi onda to popravite sledeći put. Potpuno je normalna stvar. U tom smislu je saradnja sa Bjelogrlićem bila fantastična. Uradite nešto, a on vam kaže – a da probaš ovako, možda je bolje tako. Takva kritika vas tera da istražujete i tražite drugačije pristupe, da dajete ne samo više od sebe, već više od igre.
Kako biste opisali celokupnu saradnju sa Bjelogrlićem?
– Kad sam išla na kasting za Gocu, tresla sam se od treme. Prvo, zato što Dragana obožavam kao glumca, moja omiljena serija je „Vratiće se rode“ i mislim da su neke scene sa njim i Mirjanom Joković genijalne. Mnogo puta sam ovo ispričala, ali tako je kako je, sećam se da ruku nisam mogla da smirim, a u sceni je trebalo da uzmem makaze i ošišam Milana (Marića, koji igra Tomu, prim.a.), pošto se njih dvoje upoznaju u frizerskom salonu, ali da sam onda umesto njih uzela olovku i nekako sam se snašla. Tako mi je i prvi snimajući dan prošao, imala sam toliku tremu da sam u jednom trenutku htela da pobegnem, ali Dragan je zaista veliki reditelj. Ne samo da sam zahvalna na saradnji sa njim, to je posebna priča, već sam zadivljena time kako uspe da ubaci glumce u situaciju, verovatno jer je i sam glumac, u to neko magnetno polje u kome osetite i scenu i radnju, on to neverovatno vešto uradi. Zadovoljstvo je raditi sa njim, a ja zbog toga osećam i čast i sreću, sve emocije mi se pomešaju kad pomislim na to.
Foto: Igor Prusac
Osim Bjelogrlića, na filmu kog reditelja biste pristali da zaigrate bez čitanja scenarija?
– Raše Andrića, sa kojim sam već sarađivali na „Ujka -novi horizonti“ i nedavno na seriji „U zagrljaju Crne ruke“, gde igram Dragu Mašin.
Pre rada na televiziji, mnogo ste igrali u pozorištu. Primećujete li neku razliku u glumačkom smislu, i u smislu popularnosti koja je usledila nakon pojavljivanja na malim ekranima i na bioskopskom platnu?
– Nema nikakve razlike. I u jednom i u drugom slučaju imate čitajuće probe, tekst kojim se bavite, otvarate razne teme i pitanja. Glumački zanat je glumački zanat, igra je igra, istina je istina u kom god formatu bila. A ovako, u svom životu, ni tu ne primećujem nikakvu razliku. Ponekad mi priđu ljudi na ulici da mi kažu da su gledali „Tomu“, da im se dopao film i Gocin lik, ali to je divna stvar u vezi sa našim poslom – podelili ste neku emociju sa ljudima i oni vam je kasnije vraćaju. Kad mi priđu i kažu nešto lepo, samo imam želju da ih zagrlim. To je njihov poklon meni, nama, i potpuno me razoruža.
Kako je došlo do toga da se bavite glumom i da li ste nekad preispitivali svoju odluku?
– Preispitivanja su neprekidna i mislila sam da će proći nakon akademije, kada su prirodno najzastupljenija kod glumca. U mom slučaju nisu, ali sam shvatila jednu stvar – ja sam neko ko se generalno preispituje, ko to konstantno radi u svakodnevnom životu. Preispitujem se za sve, počevši od učenja, partnerskih i prijateljskih odnosa, glume, pa do toga šta ću da jedem i da pijem. To je jedna od mojih osobina koja verovatno ima veze sa mojom nesigurnošću, za koju ne znam odakle potiče. Preispitivanja su kod mene svakodnevna.
Sećate li se prve uloge?
– Počela sam u školi Mihaila Laptoševića, kod njega sam odigrala prvu predstavu, „Izbiračicu“, gde sam igrala Milicu Timić, i zaljubila sam se u glumu jer je igra bila u pitanju. Kasnije nam je i profesor na akademiji, Srđan Karanović, govorio da je gluma neprekidna igra i da je za nju najvažnija infantilnost, dečija uobrazilja. I danas mi je uobrazilja vrlo važna, a najčešće dolazi iz igre i mašte, a mašta se najviše razbuktava u periodu kad smo deca. Trudim se da to ne izgubim, da me to motiviše. Uobrazilja i igra su zasigurno dve najvažnije stvari u našem poslu.
Koliko godina ste imali kad ste igrali „Izbiračicu“?
– Jedanaest. Izvodili smo je u humanitarne svrhe, u bolnicama za decu, a sa njima bismo se kasnije družili. To mi je prva predstava i prelepo glumačko i životno iskustvo.
Volite li aplauze i da li ste se navikli na njih?
– Ushićuju me aplauzi i uvek mi se plače kad krenu, jer su oni neverovatna razmena energije i emocija između nas glumaca i publike. Gledaoci dobijaju nešto, čim aplaudiraju, a mi im nešto dajemo, i tu se ta linija razmene toliko zategne da ponekad imam osećaj da može da pukne, koliko je jaka. Na kraju predstave ili na filmskoj premijeri dopada mi se i to što smo svi zajedno na sceni, što se držimo za ruke, zagrljeni smo, nasmejani, to je divna stvar.
Šta najčešće radite nakon predstave?
– Ne mogu odmah da odem odmah kući, jer sam ushićena, celo telo mi bridi. Iako nikad ništa nisam trenirala, rekla bih da se nakon predstave osećam kao posle treninga u teretani. Pošto odigramo „Mog muža“, recimo, predstavu koju moja Jovana Belović i ja izvodimo od aprila prošle godine i uskoro ćemo imati 50. izvođenje, imamo mali ritual. Ona obavezno naruči belo vino, ja rakiju, sednemo i dobro se ispričamo.
Kad ste poslednji put bili u bioskopu?
– Odgledala sam „Kelte“ Milice Tomić pre Nove godine. Ali više volim da gledam filmove kod kuće – sviđa mi se to što mogu da stavim pauzu, da uzmem da jedem i pijem nešto, vratim scenu koja mi se dopada.
Šta najčešće gledate?
– Gledam svašta.
I gluposti?
– Gluposti me pokreću. Strašno volim lude stvari, luckaste ljude. Smeh leči i to je put ka duhovnosti. Na svim sam striming servisima i gledam sve, ali ako me pitate o omiljenim rediteljima, to su Živko Nikolić i Žika Pavlović. Obojica su na prvom mestu i na pijedestalu najboljih za mene, oni leče. Kad gledate njihove filmove shvatate u kojoj meri je naša domaća kinematografija jaka, svetska, silna.
