I dok ga je mlađa publika zavolela kao Risa u seriji “Vojna akademija”, starija ga je upoznala kroz junake kao što su Knez Pavle Karađorđević u “Senkama nad Balkanom”, Vukašina Katića u “Korenima”, potom Ivana Katića u “Vremenu zla”. Maestralno je “skinuo” lik Vladimira Bebe Popovića u seriji “Porodica”, a zapaženu rolu ostvario je i u seriji “Državni službenik”. Gledali smo ga u filmovima “Izgrednici”, “Južni vetar”, “Kralj Petar I” i “U ime naroda”.
Poslednjih godina, ime Radovana Vujovića nezaobilazno u najgledanijim serijama i filmovima koji se snimaju na našim prostorima. Svakom ulogom uspeva da pokaže snagu svog talenta, zahvaljujući kojem je glumu upisao nakon druge godine srednje škole, a ogromno glumačko iskustvo koje je u međuvremenu stekao, u najrazličitjim likovima koje tumači.
Kako uspevate da igrate u toliko projekata paralelno, a da u svakoj ulozi budete totalno drugačiji?
– Sve je do toga kako su te uloge napisane. Mislim da sam dosad imao sreću da odaberem ono što mi leži i da me reditelji i producenti dožive kao te likove koje je trebalo da odigram. Šta god da radim, volim da se do kraja, maksimalno, posvetim ulozi koju tumačim, da joj posvetim vreme, da se njome bavim do najsitnijih detalja. Razmišljam o tome kakav je moj junak bio dok je šetao ulicom, kakva mu je energija, šta ga zanima, o čemu misli. Možda je jedan od razloga i to što privatno nisam previše eksponiran u medijima, pa mi ljudi lakše poveruju kad me vide na ekranu.
Da li je to sa medijima došlo spontano ili je rezultat nekog lošeg iskustva?
– U većoj meri svesno. Važnije mi je da vreme koje imam na raspolaganju utrošim u rad na sebi, na likove koje igram, komade koje sremam, nego za medijsko eksponiranje.
Šta je teže – igrati fiktivne likove ili one koji su postojali?
– Možda savremenike. Igranje istorijskih likova nosi sa sobom određenu vrstu odgovornosti, iako su oni samo umetnička interpretacija ličnosti koje su postojale. Mislim da je tako i u životu – određeni istorijski likovi mogu da se sagledaju sa million strana i nekome su oni pozitivni, nekome ne. Nikad čovek ne može zadovoljiti sve ukuse i svačije mišljenje, ali sam se zato kao glumac uvek trudio da svim istorijskim likovima koje sam tumačio, bili oni pozitivni ili ne, posvetim podjednaku pažnju.
Za koju ulogu možete da kažete da vam je bila ekstremno izazovna?
– Kao jedan od većih glumačkih izazova izdvojio bih Ivana Katića u “Vremenu zla” i poslednji projekat na kojem sam radio, seriju po romanu Miodraga Majića, “Deca zla”. Igram glavnog junaka, advokata, koji je u našoj verziji malo mlađi nego u romanu. Uskoro bi trebalo da izađe i film Petra Ristovskog “Bilo jednom u Srbiji”, o zlatnom dobu grada Leskovca. Biće to pravo osveženje, bajkovit i romantičan film. Imao sam sreću da budem deo tih projekata – zadovoljan sam i time kako su rađeni i svojim ulogama u njima.
Postoji li neki istorijski lik kojeg biste voleli da oživite?
– Ima ih mnogo.
A nekog junaka iz antičke književnosti?
– Antikom sam se najviše bavio na akademiji. Sećam se da sam igrao Oresta sa nekih 17-18 godina i da mi je bilo teško da uopšte shvatim sve to na pravi način. Nisam imao životnu zrelost koja je potrebna za igranje takvih junaka, a opet tada to i nije bilo potrebno – bile su to vežbe, glumački zadaci kojima je trebalo da osvojimo nove prostore i likove. Danas bi mi bilo zanimljivo da odigram to ponovo.
Igrate li u pozorištu koliko želite?
– Ranije sam igrao mnogo više, u jednom trenutku sam imao i po 25 predstava mesečno. U poslednje vreme sam više orijentisan na snimanja.
Šta vam se doima lakše – snimanje filmova ili rad u pozorištu?
– Ne bih govorio u kategorijama teže – lakše, jednostavno je drugačije. Iako mnogi misle da je rad u pozorištu naporniji, sa tim se ne bih složio. Snimanja se često odvijaju u uslovima koji nisu prijatni, recimo treba da snimamo leto usred minusa napolju. Čekanja su duga, po ceo dan provedete u pripravnosti dok ne dođe taj jedan trenutak pred kamerama i snimanje vaše scene. Radna nedelja traje po šest dana, na setu ste ponekad i po 15-16 sati, radi se i noću.
Sećate li se zašto ste odabrali glumu?
– Sećam se da je, kad sam bio osmi razred osnovne škole, objavljena audicija za školicu glume. Prijavilo se nekoliko nas drugara iz odeljenja, zbog devojčica, a primili su mene i još jednog. Ne znam da li sam se tada zaljubio u glumu, ali su mi ti časovi koje je držala Tanja Jovanović, glumica iz užičkog pozorišta, bili zanimljivi. Kad sam bio u drugoj godini srednje škole, moj stariji brat je pomislio da bi za mene bilo dobro da probam da upišem akademiju. Kontaktirao sam Tanju da me sprema, ali sam odustao od toga mesec dana pred prijemni u junu. A onda je prijemni pomeren za septembar, što sam shvatio kao drugu šansu i odlučio da ipak izađem. Mislim da se meni gluma desila. Fakultet sam završio u 21. godini i odmah počeo da radim. Nisam ni razmišljao o tome čime bih sve mogao da se bavim da ne radim ovaj posao. Kasnije su se dešavala neka preispitivanja, ali sam siguran da bih se ponovo odlučio za glumu da mogu da biram. Radujem se svakom trenutku koji provedem na snimanju, ništa ne doživljavam kao obavezu. Osećam se privilegovano jer se bavim nečim što mi je zanimljivo, interesantno, što volim, što me ispunjava.
Čini li vam se da trenutno živimo zlatno doba televizije?
– Da, ima dosta sadržaja, što svakako podiže nivo u svim aspektima snimanja. Sa svakom novom serijom zakoračimo malo dalje.
Poslednja serija koju ste pogledali?
– “Vreme zla” sam ispratio, želeo sam da vidim na televiziji kako je sve ispalo. Lakše mi je da pratim strane serije jer ima mnogo striming servisa na kojima mogu da se gledaju. Obavezno pustim nešto uveče, kad sa posla dođem kući, a žanr zavisi od raspoloženja. Važno mi je samo da pogledam nešto kvalitetno, a preporuke uglavnom dobijam od kolega.
Jedna od poslednjih velikih uloga koju ste ostvarili bio je Ivan Katić u seriji “Vreme zla”. Kako je bilo raditi na ovom projektu?
– Predivno. Uopšte, susret sa Ćosićevim romanima bio je vrlo značajan za mene.”Vreme zla” je veoma zanimljiv roman, u njemu je napisano mnogo dobrih stvari o nama Srbima, o tome kako razmišljamo, kako stalno moramo sebi da dokazujemo nešto, da ginemo, da se uništavamo. To što je opisivao Ćosić, dešava nam se i sada – ljudi decenijama ne odustaju od nekih svojih stavova, uverenja da se samo borbom može braniti zemlja. Zaboravili smo da se domovina može braniti i pameću, radom, naukom, umetnošću, ekologijom, turizmom. Ne moramo samo da ginemo i ubijamo se. Živimo u užasnim političkim vremenima i umesto da čuvamo svoju zemlju i brinemo o njoj, mi rasprodajemo i vodu, i vazduh, i šumu.
Šta je poslednje što ste pročitali, a da vam se baš dopalo?
– Čitam mnogo i raznovrsno. Jedna od poslednjih knjiga je Miltonov “Izgubljeni raj”, a pre toga “Nišči” od Vidosava Stevanovića, to je roman za koji sam čuo u nekom podkastu.
Koje podkaste slušate?
– Razne, to mi je omiljeni medij. Za razliku od televizije i društvenih mreža, gde sve mora da bude brzo i zabavno, podkasti su dva, tri sata kvalitetnog programa, gde se uglavnom obrađuje neka tema i gde stvarno možete da čujete nešto pametno, da naučite nešto, a sve to dok radite nešto drugo – vozite auto, trčite.
Da li ste ikad poželeli da producirate neki projekat ili da napišete scenario za njega?
– Jesam. Ne znam da li imam dara i sposobnosti da napišem scenario, ali sigurno ću probati.
A jeste li ikad razmišljali o karijeri u inostranstvu?
– Voleo bih da radim u regionu, čini mi se da tu ima mnogo zanimljivih projekata, scenarista, glumaca, reditelja. Skoro smo bili u Sarajevu i stekao sam utisak da u regionu vlada dobra atmosfera, da se ljudi mešaju i sarađuju. Što se tiče uloga na nekom stranom jeziku, što da ne, ali se ne trudim previše oko toga. Ovde godinama lepo radim, znaju ko sam, sarađujem sa odabranom ekipom saradnika i ako bih morao sve to da ostavim i krenem negde iz početka, ne bih to voleo.
Možete li da nam najavite neki novi projekat?
– Uskoro bi trebalo da krene sa emitovanjem nova sezona serije “Državni službenik”, sledeće godine “Deca zla” i filmovi “Heroji Halijarda” i “Bilo jednom u Srbiji”.
