Nakon ostvarenja koji su u domaćoj kinematografiji okarakterisana kao kultna, Tri palme za dve bitange i ribicu, Munje i Kad porastem biću Kengur, reditelj Radivoje-Raša Andrić snimio je film za decu. Leto kad sam naučila da letim započeo je bioskopski život sredinom prošlog meseca i za vrlo kratko vreme stekao status omiljenog filma brojne domaće publike. Avanture devojčice Sofije koja sa dve bake provodi leto na Hvaru, prvo su opisane u knjizi Jasminke Petrović, koja bi trebalo da bude školska lektira, baš kao što bi Rašin film mogao da postane model za pravljenje komada u kojima podjednako uživaju i stari i mladi.
Zašto je napravio veliku pauzu između dva poslednja filma, da li je bilo uzbudljivije raditi sa decom ili ostvarenim glumcima i kako će izgledati nastavak voljenih Munja, beogradski reditelj otkriva za Prvu klapu.
Kako ste se odlučili da snimite dečiji film?
– To nije bio moj izbor, producenti su me zvali sa već urađenom prvom rukom scenarija. Scenario je prilično dobro napisala mlada spisateljica Ljubica Luković, koja se mudro izborila sa problemima pretakanja iz jednog medija u drugi, iz literature u scenario za film. U pitanju je inspirativan roman koji možda na prvi pogled nije za film, jer je priča satkana od unutrašnjih monologa devojčice, ali Ljubica je izašla kao pobednik iz tog dela posla jer je priču uspela da ispriča filmskim jezikom. Kasnije smo još dugo radili na svemu, oteglo se, bogami, na tri godine. Ispričati priču, a da se ispoštuju tri osnovna pravila dramaturgije (razumljivo, zanimljivo, što kraće), pa onda još jedno tri hiljade manjih pravila, vrlo je težak i komplikovan zadatak. Kad je dobar scenario, sledeći korak je napraviti dobru glumačku podelu.
Jeste li vi učestvovali u kastingu?
– To je ekskluzivno pravo nas reditelja. Imao sam dva saradnika u Hrvatskoj i tri u Srbiji kad je kasting u pitanju.
Da li je bilo teško naći devojčicu?
– I nije, koliko je, na primer, bilo teško naći dva glavna junaka za Dragojevićeve Rane, gde sam i ja učestvovao u potrazi. U ovom slučaju je rediteljka Jelena Gavrilović pronašla oko četrdeset devojčica, od kojih je u uži izbor ušlo dvadeset. Tad je na red došao teži posao: među tih 20 trebalo je odabrati najbolju, odnosnu onu koja najviše napreduje, jer to je suština rada sa decom – ne da izaberete onog ko je najbolji u prvom trenutku, već onog za kog pretpostavljate da će najviše da se razvije.
Radivoje-Raša Andrić Fotografija: Igor Prusac
I kako ste se odlučili za Laru Hrvanović, koja igra Sofiju?
– Pratili smo sve te devojčice duže vreme, pa smo onda, kad smo suzili izbor, pozvali glumicu Milu Manojlović da radi sa njima nekoliko nedelja, da bi nam posle njenog kursa bilo jasnije koje devojčice napreduju, a koje stagniraju. Odabrali smo one koje se razvijaju, a onda smo doveli glumca Nikolu Todorovića – zajedno sa njim izbor smo sveli na tri, pa na dve mlade glumice, koje smo dugo držali u neizvesnosti jer nismo znali ko će igrati drugu glavnu žensku ulogu, Sofijinu baku. Prvenstveno je trebalo proveriti kako unuka i baka funkcionišu zajedno u kadru. Radili smo probna snimanja sa jedno 15 naših najpoznatijih glumica, od kojih nijedna nije odbila da dođe, bila je tu čak i fenomenalna Seka Sablić.
Sofijinu baku igra Olga Odanović.
– Sa Olgom smo imali mnogo proba – želela je da proba i zbog sebe, a i zbog devojčice. Njih dve su zaista morale da se povežu, da ne moramo kasnije na snimanju da trošimo vreme na to i dokazujemo da su one unuka i baka, već da to znamo čim ih vidimo.
A druga baka?
– Snježana Sinovčić je glumica iz Splita koju sam upoznao kao pomoćnik režije Bobe Jelčića, zagrebačkog reditelja, i veoma mi se dopala. Na tom snimanju smo se združili i kad sam razmišljao o drugoj Sofijinoj baki, odmah mi je ona pala na pamet. Ali, i sa drugim hrvatskim glumicama smo radili probna snimanja. Bila je tu jedna divna gospođa Kukuljica iz Dubrovnika, nekoliko zagrebačkih i još nekoliko splitskih glumica.
Radivoje-Raša Andrić Fotografija: Igor Prusac
Prvi put na filmu sarađujete sa Žarkom Lauševićem, koga nikad nismo gledali u dečijem filmu. Kako je izgledalo to iskustvo?
– Samo da napomenem da su u poslednjih dvadeset godina kod nas snimljena četiri dečja filma. Samo četiri. To je pogubno. To znači da kulturna politika zemlje ne postoji. Nije ni čudo što Lauš nije igrao u dečjem filmu, kao što ni milion drugih glumaca nije igralo u dečjim filmovima, jer dečji film jedva da postoji. Od toga je još pogubnije to što na televiziji nema dobrog dečjeg programa. Manjak filmova za decu je bio dodatni razlog koji me je nagnao da radim Leto, iako sam sumnjao u sebe. Pitao sam se da li ću umeti dobro i primereno da uradim dečji film. Ako nešto pogrešite u filmu koji pravite za odrasle, nakon toga nećete zaraditi na blagajnama i neće vas zvati za sledeći projekat, ali ako u filmu za decu pošaljete neku pogrešnu poruku, to baš ne valja. Plašio sam se da ne uradim nešto tako, da ne adresiram poruke na pogrešan način, da ne dam neki pogrešan savet.
Da li ste Lauša morali da ubeđujete da zaigra u filmu ili mu se odmah dopala ideja?
– Odmah mu se dopala ideja. Producenti su mu poslali tekst i nas dvojica smo se nakon toga čuli telefonom. Čudo je da pre toga nismo uspeli da se sretnemo tokom profesionalnih karijera, uvek smo se zamalo promašivali. Pričali smo telefonom, on je bio u Njujorku, i ja počnem nešto da okolišam, a on će: „Sve mi je jasno, uopšte ne moraš toliko da se trudiš, jedino što bih voleo jeste da što manje govorim u filmu“. Zamislite to. Ima glumaca koji gledaju koliko strana teksta imaju, pa ako je malo, neće da glume, a on je tražio da mu smanjimo broj replika jer je na ćutanju hteo da gradi lik. To je bilo vrlo mudro, a podsetilo me je, bez namere da ih upoređujem, na Marlona Branda koji je u Apokalipsi danas hteo da mu ostave lice u senci, da se što manje vidi. Tako nešto mogu samo veliki glumci koji su duboko razmislili o svom liku.
Radivoje-Raša Andrić Fotografija: Igor Prusac
Šta vam je bilo najteže na snimanju?
– Najteži deo snimanja su uvek dramske scene jer morate da održavate koncentraciju glumaca i to ne onih profesionalnih koji znaju kako se to radi, već dece. Tih scena smo se najviše plašili. Organizaciono, najteža je bila sekvenca vožnje bicikala po Hvaru, za koju su ostavljena dva i po dana u planu snimanja, a mi smo je snimili za jedan, menjajući prvobitno isplanirane lokacije. Kad smo tog paklenog dana stigli do prvog snimajućeg objekta, pala je ogromna kiša, zaglavili smo se u blatu i već tada smo bili uvereni da naš plan neće uspeti, ali na kraju smo zahvaljujući požrtvovanosti ekipe – uspeli. Zato me filmske ekipe podsećaju na vod ili četu u ratu koja mora da savlada naizgled nesavladive prepreke, a da joj pritom ni u jednom trenutku ne padne moral.
Da li je rad sa decom teži od rada sa odraslima?
– Imao sam veliku pomoć Nikole Todorovića koji je predano, strpljivo i svakodnevno radio sa decom. Još za vreme priprema i proba, bilo je važno pronaći šifre, ne možete na snimanju da gubite vreme i objašnjavate deci glumcima stanja i raspoloženja, već je dobro smisliti šifre poput „kokoška“, „Eminem“, „Elvis Prisli“, pa da ona kasnije, na osnovu te jedne reči, šifre, tačno znaju šta se od njih traži. Stvar sa šiframa je deci zabavna, a to pomaže da se opusti atmosfera koja je na snimanjima uvek napeta. Kad ne valja nešto što je dobro izgledalo na probama, umetnost je brzo pronaći novi pristup, novu šifru, bez mnogo objašnjavanja, jer se u objašnjavanjima pogube i stariji glumci. Ono što je možda najkomplikovanije u radu sa decom jeste to što se indikacije glumcima daju kroz psovke. To je najbolji način jer je naš jezik njima bogat i svaka ima milion konotacija. „“Sad si naje*ao“, „Sad ideš da im se naje*eš majke“…. ta reč na „j“, može dvesta vrlo iznijansiranih stvari da kaže glumcu. I sad, kad treba da radite film sa decom, takve indikacije otpadaju. Pitam ja Olgu, kao pozorišnu glumicu – jer mi filmadžije, koji se konstantno vučemo po blatu i mulju mislimo da u pozorištu rade kulturni ljudi, kako se daju indikacije tamo, a ona mi kaže: „Pa psovkama, kako drugačije?“.
Ovo nije isključivo dečiji film?
– U nekoj zvaničnoj nomenklaturi ovo je porodični film, bez problema mogu da ga gledaju roditelji, ali i odrasli koji nemaju decu.
A da li ste se plašili da će publika koja voli vaše filmove, očekivati da u Letu kad sam naučila da letim videti nešto iz Munja i Kengura?
– Ne, ali je bilo neminovno očekivati tako nešto. Publika je i u ovom filmu sigurno dobila to po šta je došla, jer, koliko god da sam se trudio, nisam mogao da pobegnem od sebe. Na početku su producenti bili pomalo zabrinuti, pa su mi objašnjavali da sad radim dečji fillm i da ne mogu u njemu da sprovodim „ono moje“, ali sam im rekao da neću, ali da ne mogu ni protiv sebe – i dalje će sve biti pomalo razbarušeno, nekonvencionalno, što mislim da je baš dobro raditi u dečjem filmu jer u njemu se lako sklizne u popovanje, dociranje i kao – sad ćemo mi vama da kažemo kako treba živeti, odrastati, voleti, ljubiti, plivati i tako dalje, ali ne – ako deci gurate nešto prstom u oko, ona će, naravno, raditi sve suprotno od toga, pa setite se sebe u tom periodu. Ne smete direktno govoriti neke stvari deci, nego fino, suptilno. I likovi u filmu ne treba da budu likovi iz bajke, već stvarni, živi, koji se ponekad i brecnu, kao u životu. Jer deca tokom odrastanja neće živeti bajku, već život, te sam se trudio da međuljudski odnosi u filmu budu približeni životu, da baka ne kaže – dete moje drago, voli te baka, a da se i dalje, iako takvih replika nema, između bake i unuke oseća ljubav. Nije bilo lako uraditi sve to, ali opet je, nekako, i bilo lako.
Radivoje-Raša Andrić Fotografija: Igor Prusac
Film se dešava leti, je l’ ste namerno želeli da počne sa prikazivanjem u februaru?
– Volim kad svako radi svoj posao, pa se ne mešam mnogo u marketing. Rano sam ukapirao da ni naslov filma nema mnogo veze sa filmom, već sa marketingom, da je to ono što prodaje film, između ostalog. Čak ni plakat možda ne treba da govori mnogo o filmu, trebalo bi da bude šaren, da ima poznate glumce u prvom planu da bi privukao pažnju. Siguran sam da postoje dobri razlozi da film o letu bude prikazan zimi. Taman da nam u februaru malo pomogne da preguramo ostatak zime.
Da li ste tako i vi namerno pustili vašu publiku da dugo čeka između dva vaša poslednja filma, ne bi li vas se poželela? Zašto ste, kao reditelj, napravili toliku pauzu?
– To će morati da bude poduži odgovor. Još za vreme distribucije Kengura, počeo sam da čitam nove scenarije i razmišljam o tome šta bi novo moglo da se radi. Jedno vreme sam radio sa divnim piscem i prijateljem Zlatanom Fazlagićem, na scenariju prema predstavi Ljubavno pismo koja već dugo igra u Ateljeu 212. I nikako nam se nije dalo da je pretvorimo u filmski medij. Jednostavno, postoje takve knjige i takvi dramski tekstovi koji je otimaju, a s druge strane, postoje i ljudi koji nisu dovoljno pametni ili sposobni da da to urade jer je to komplikovan proces. Zakonitosti medija su različite, a zakonitosti filmske dramaturgije su vrlo striktne jer su ljudi navikli da se zaplet desi do 12. minuta, dramski čvor do 20. minuta i tako dalje, i ako se to ne desi postane dosadno, krenete da se vrtite u bioskopu, izgubite pažnju i kad na red dođe ono što je reditelj u stvari hteo da kaže, publika više nema pažnju i propadne vam cela stvar. Znači, morate se držati tih zakonitosti ili biti veliki mudrac ili neko sa ogromnim iskustvom, pa da znate kako da izbegnete stroge uzuse filmske dramaturgije, a da to ne smeta gledaocu, kao što su radili Godar, Trifo, ceo francuski novi talas, ali i mnogi drugi posle toga. U tom nekom trenutku mi je producent Milko Josifov rekao da misli da vreme bioskopskih filmova prolazi i da dolazi vreme serija, da bi njih trebalo raditi. To se ispostavilo kao tačno, serije su vrlo brzo postale popularne. Ljudi gledaju serije, vole serije, ja takođe, kao što volim i debele knjige – dopada mi se da uđem u neki svet i da to traje, kao Gospodar prstenova, Pesme leda i vatre, Dina… I onda smo dugo radili na seriji Hajduci po motivima Nušićevog istoimenog romana, ali smo uključili i neke druge njegove pripovetke, priče i likove. To smo radili moj pokojni otac Vladimir Andrić i ja, dodali smo i jednu našu liniju radnje koje nema kod Nušića, da bismo seriju približili današnjoj deci – da bude malo više uzbuđenja i napetosti. Radili smo oko četiri godine, ali na kraju nismo snimili.
Radivoje-Raša Andrić Fotografija: Igor Prusac
Zašto?
– Nismo uspeli da realizujemo zato što je bilo skupo, a ja sam posle Munja i Kengura bio u fazonu – daj bre, sve ovo smo snimili za tri i po dinara, hajde sad barem da imamo sedam. Da nemamo jedan reflektor, pa da sa njim trčkaramo okolo, nego bar dva. Onda sam radio, takođe sa svojim ocem, na seriji na kojoj su producenti bili braća Trifunović – Jebo sad hiljadu dinara po romanu Bore Dežulovića. Prvo smo hteli da snimimo film, ali smo shvatili da je bolje da bude serija jer ima mnogo dešavanja i likova, pa smo na tome radili naredne četiri godine. Bio je to još komplikovaniji posao jer knjiga nema jednog glavnog junaka nego njih dvanaest, što smo hteli da zadržimo. U međuvremenu je Tea Korolija uspela je da me nagovori da snimim svoju prvu reklamu. Mislio sam da to ne umem i na kraju sam je snimio, i bila je veoma uspešna. (Za Lav pivo, „A od kuma televizor…“) Onda su me otkrile reklamne agencije, pa je moja borba sa reklamama dugo trajala, jer od toga može lepo da se živi.
Dugo ste radili i kao pomoćnik reditelja?
– Da, to baš volim. Pomoćnik reditelja je veoma važna pozicija na snimanju. Morate da budete nenormalno dovitljivi, kao u četvorodimenzionalnom tetrisu, gde treba da uskladite sve obaveze glumaca (njihove pozorišne predstave, gostovanja), vremenske prilike, koliko ekipa dugo može da radi noću, kad da se nameste noćna snimanja koja su iscrpljujuća, kad staviti slobodne dane, kako ispoštovati kontinuitet scenarija da bi glumci što lakše razvijali svoje likove… Kao u nekoj igrici, jer razmišljate kako da sve bude što tečnije, bolje, lakše, kako da uštedite, spojite dane koji su skupi da idu jedan iza drugog… Meni je sve to strašno uzbudljivo jer se osećam kao neki veliki um koji ima pipke među svim članovima ekipe – glumcima, rediteljima, produkcijom. To je veliki izazov.
Jeste li nekad, a posebno sad pred premijeru Leta, osećali pritisak zbog toga što publika vaše filmove posmatra kao kultne, što zna sve replike napamet, što vas citira na svakom koraku?
– Za te citate zasluga ponajmanje treba da se pripiše meni, jer ih je scenarista smislio, a glumac izgovorio. Ali, razumem pitanje i ne, ne osećam preterano veliki pritisak zato što svoje filmove ne gledam, jer ih toliko puta pogledam u montaži i u ostalim fazama postprodukcije, da mi je fizički muka samo kad čujem špicu. Moram da promenim kanal na televiziji jer mi nije dobro.
I posle toliko godina?
– Ne znam, te filmove zaista ne gledam. Nijednu premijeru, sem prve, nisam odgledao, a te prve se uopšte ne sećam jer sam bio u strašnoj panici da ono što sam snimio ne bude grozno ljudima. Kad toliko puta pogledate neki film i pronađete sve greške, a ne mislim na one greške koje ljudi vole, tipa „imao je cigaretu u levoj ruci, pa je sad ima u desnoj“, a koje nekad pravim namerno samo da bih nervirao sekretaricu režije, već mislim na situacije u kojima je neki lik mogao da bude bolji, kompleksniji, šta sam to propustio u odnosima među junacima da bi bili kompletniji, složeniji… Sve vidim naknadno, a tad je džabe.
Radivoje-Raša Andrić Fotografija: Igor Prusac
Hoće li se ikad desiti nastavak Munja o kojem se uveliko priča?
– Trebalo bi i voleo bih. Na konkursu Filmskog centra Srbije dobili smo neke pare, vrlo malo, što je ipak dobar početak jer imamo nešto sa čim možemo da izađemo pred druge potencijalne finansijere. Druga stvar je ta da je scenarista Srđa Anđelić našao, zajedno sa svojom suprugom, nekoliko sponzora, a pronašli smo i televiziju koja hoće da emituje mini seriju od četiri epizode. Najveći deo filma bi trebalo da se dešava u Cirihu, pa nam treba još para. S obzirom na to da je film velika prevara, ne bismo sve scene snimali u Cirihu, ali bismo deo radili svakako. Imamo više novca nego za prve Munje, koje smo, bukvalno, snimali uz pomoć štapa i kanapa. Sad imamo malo i alata, ali poučen raznim iskustvima i dalje sumnjam u sve, kao neki starogrčki filozof, dok ne počne snimanje. Ne smem ni zbog svog psihičkog zdravlja da se nadam previše, kako se kasnije ne bih razočarao. Inače je zanimljivo da nisam sujeveran čovek, ali da, kad je film u pitanju, jesam. Nisam došao dotle da, kao jedan naš pomoćnik režije, ceo film radim sa odvezanim pertlama, ali imam neka svoja pravila. Prvog dana snimanja moram da budem u novoj majici, koju nikad ranije nisam obukao, i poštujem to da snimanje filma ne počinje utorkom i četvrtkom. Sve, samo da uspe.
Kako će se zvati film?
– Munje opet. Igraće neki glumci iz stare postave, iste likove, i mogu da vam kažem da se nisu promenili u poslednjih 20 godina. I dalje su isto što su bili, ali se vreme promenilo. Došli su neki novi mladi – nove generacije će gledati film, pa on mora da bude posvećen i njiima, podjednako kao našim starim junacima.
