Glumac Rade Šerbedžija snima seriju „Slow Horses“ u Londonu, u produkciji Apple TV+, Glavnu ulogu dobio je legendarni Geri Oldman, a Šerbedžija ima vrlo zapaženu rolu, nastupa sa njim u četiri epizode. U ovom špijunskom trileru angažovane su i druge holivudske zvezde poput Olivije Kuk, Kristin Skot, Džonatana Prajsa…
Uloga duplog agenta biće mu jedna od najvažnijih u karijeri, jer je reč o seriji sa velikim umetničkim pretenzijama.
– Ta me uloga inspiriše i intrigira, fantastičan je scenario, dijalozi su izvanredni, puno je zanimljivih i lepih replika, intelektualno superiornih dijaloga na liniji najboljih pasaža između Raskoljnikova i istražitelja Porfirija Petroviča u romanu „Zločin i kazna“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog” – rekao je Šerbedžija otkrivši da se serija snima na fimski način.
– Scene se ponavljaju bezbroj puta dok reditelj ne dobije šta želi, nema razlike između snimanja filma i serije – zaključuje.
Zbog toga, objašnjava, ti televizijski projekti sve više ugrožavaju filmsku industriju, film gubi svoju dosadašnju poziciju, a istiskuju ga ambiciozne serije. Mada smatra da to neće trajati zauvek, već da će se publika iz udobnosti svojih fotelja rado vratiti pred velika bioskopska platna.
Budući da decenijama svoju karijeru gradi na engleskom govornom području, najviše mu, kad glumi nedostaje jezička improvizacija.
– Ponekad dijalozima u filmu dodajem nešto svoje, literatura mi je bliska, napisao sam dve knjige proze i tri knjige pesama, pa mogu uvek kreativno sarađivati s rediteljima i scenaristima. Na engleskom jeziku to je, dakako, mnogo teže.
Ipak, kako kaže, učeći i čuvajući u memoriji silne tekstove, shvatio je da je ljudski mozak jedan džinosvki kompjuter.
– Zamislite držati toliko tekstova u glavi. Naš mozak je čudo. Prava internetska stanica. No, onog trenutka kad kažu da se ta predstava više ne igra, moj mozak sam izbriše taj tekst. Bez moje želje ili naredbe, potpuno nesvesno.
To mu, priča, otvara u mozgu prostor za nove tekstove, ali ponekad i stvara probleme.
– Kad sam snimao s Oldmanom jednu scenu, morao sam da izgovorim poduži tekst. Nekoliko smo puta ponavljali scenu jer se snimala filmski, iz raznih uglova, a ja ni jednom nisam pogrešio niti jednu reč. Svi su mi čestitali, a reditelj je obznanio kako je scena snimljena.
Nakon pauze od pola sata, reditelj je zatražio od Oldmana i Šerbedžije da ponove eli dijalog jer ga želi snimiti iz ptičje perspektive.
– Kad je pala klapa, ja sam stajao i ćutao, nisam se mogao setiti niti jedne jedine rečenice. Svi me gledaju i ja tada kažem, ljudi zaboravio sam kompletan tekst. Oldman i redatelj se počnu smejati, a ja sam im objasnio da je moj mozak izbrisao taj tekst”. To mu se, priznaje, prvi put dogodilo na sceni, no kad je ponovno prošao tekst, pamćenje se vratilo pa ga je besprekorno izgovorio.
Slavni glumac se, potom, prisetio svog profesora koji mu je govorio da je srećan onaj glumac koji na kraju svoje karijere može nabrojati tri uloge, bez obzira na faktički broj odigranih uloga, te zaključio da je njegova poziv jedan od težih.
– Težak je to posao biti glumac. U mladosti čovek misli da može i želi sve, nije mu teško ništa.
No, kako glumac sazreva i stari, u njemu se, ističe, počinje javljati nelagoda i neki stid. Mnogi se glumci zasite ove profesije, umore se.
– Zapravo se zastide tog užasa svoje profesije u kojoj su oni vajar koji od svog tela stvaraju likove. I zbog toga mnogi prestaju glumiti, poput, na primer Marlona Branda.
A potom je šaljivo dodao: “Zasigurno vas zanima šta se dogodilo sa mnom, zašto nisam prestao da glumim. Možda nisam tako veliki glumac, kad nisam još prestao da glumim”.
