Po definiciji iz rečnika, heroj (reč nastala od grčke hērōs), označava poluboga, božansko biće ili čoveka nadljudskih osobina, koji se istakao kakvim podvigom, odneo pobedu u nekoj bici ili takmičenju, osobu koja pokazuje izuzetnu požrtvovanost, znamenitog junaka, zaštitnika, branioca. Pored reči Heroji u intimnom rečniku Gorana Nikolića, mladog beogradskog reditelja, čije će prvo dugometražno ostvarenje biti prikazano na predstojećem, pedesetom Festu (27. februara u Domu omladine), stoji beskompromisna borba za prvi celovečernji film i filmska ekipa koja je iz čiste ljubavi radila sa njim na snimanju priče koja govori o najvažnijem trenutku u srpskoj istotoriji – Kosovskom boju. Ipak, Goranovi heroji nisu opevani u narodnim pesmama niti su njihovi podvizi zabeleženi u udžbenicima iz istorije. Njegov glavni lik je nemi junak koji se nakon velike bitke vraća kući, ne znajući šta ga tamo čeka. To nije Miloš Obilić, a nije ni Vuk Branković, ali opet jeste heroj koji prkosi vremenu i koji, iako živi u srednkovekovnoj Srbiji, vezuje kosu u rep.
Obeležen kao andergraund reditelj koji je dosad radio kratkometražne i dokumentarne filmove kao što su „Nekako z prolyeća“, „I kako si, deda, šta se radi?„, „Oni žive“, „Ludnica subotnje večeri“ i „Život po Moskriju“, snimajući prvi igrani film sedam godina, sa budžetom garažnog projekta, Goran se herojski borio da bez ijednog kompromisa režira ostvarenje koje je dovoljno komercijalno da ga između šopinga i ručka u tržnom centru gleda šira publika i dovoljno umetničko, da može da se nazove autorskim delom. Film Heroji, po rečima samog autora, nudi jedan drugačiji, intimniji, lucidniji, iskreniji, ljudskiji i ranjiviji odnos prema našoj istoriji. Heroji su čista emocija, i zato su nastajali tako dugo.
Heroji su vaš debitantski film i radili ste na njemu sedam godina. Da li je bilo teško snimiti debitantsko ostvarenje?
– Žao mi je što nam još na fakultetu dovoljno ne predočavaju kako izgleda snimiti prvi, ili bilo koji po redu film, u Srbiji. Vi na Fakultetu dramskih umetnosti živite u jednom Diznilendu i kasnije, kad završite studije i suočite se sa stvarnošću, ne bude baš onako kako ste se školovali. Na faksu vas i sami profesori tretiraju kao neka uzvišena bića, nešto posebno jer ste uopšte upisali FDU, a retko ko od njih se seti da vas odvede na set, da vidite kako zapravo izgleda snimanje filma. Nakon faksa, retko ko se zaista bavi režijom, najćešće ona osoba koja ima najviše sreće da se svidi nekom uticajnom iz branše. Ostali rade najčešće kao asistenti režije ili sekretari, što često nema nikakve veze sa vašim pozivom, jer pravite planove snimanja, isleđujete ekipu na set, zovete glumce, javljate im datume snimanja, prikupljate njihova zauzeća tog meseca, takoreći, bivate gurnuti u koordinatorske delatnosti, što je, u suštini, više u domenu producenata. To sam ukapirao na teži način, kad sam prvi put profesionalno radio na setu na serijama, a prethodno sam dve godine bio na televiziji, gde se vaša kreativnost ogleda u tome kako da postavite vazu u kadru. Nikad nisam imap preveliku želju da radim poslove koji nisu moj fah (ako ne računam režiranje statista, to je najbliže režiji), da bih jednog dana, ako se pokažem kao asistent, dobio mogućnost da režiram. Ne želim da, radeći nešto za šta nisam, ubijem šansu da jednog dana radim nešto za šta jesam, a tako funkcioniše stanje svesti većine produkcija, tako vas procenjuju. Odlučio sam da pauziram sa takvim poslovima, preskočim nekoliko stepenika, i posvetim se svom filmu. S druge strane, kad skupite hrabrost da radite nešto svoje, vi ste zapravo nekoliko koraka ispred onih koji nisu dovoljno motivisani (ili čak potpuno demoralisani) da snime svoj film, pa rade za druge, i to ne baš kreativne stvari.
Goran Nikolić foto: Igor Prusac
A kako je zapravo izgledalo raditi sedam godina na filmu? Prvo je trebalo da konkuršete za neka sredstva?
– Meni je jako žao što sam kao reditelj doveden u situaciju da, ako na konkursu dovoljno dobro verbalno ne odbranim svoj film, a koji je već dovoljno jasno napisan i objašnjen, ne prođem ili dobijem vrlo smešne pare za snimanje. Čini mi se da smo počeli da budemo kinematografija autora koji mnogo zanimljivije verbalno objašnjavaju svoje filmove, nego što znaju i osećaju kako da ih prave. A posebno mi je žao što u tim komisijama često sede ljudi koji su navikli da uživaju u svojim salonskim razgovorima, odvojeni od stvarnog života, koji do iznemoglosti mogu da pričaju o tome kako je napravljen neki indonežanski film od pet sati, a sami prave vrlo prozaične, filmove „sa rokom trajanja“, čija je jedina svrha da se dodvore određenim fondovima i grupacijama, a posle se iživljavaju na jednom klincu koji je tek završio fakultet, i to za budžete jednodnevnog keteringa na prosečnoj domaćoj seriji. Razlog tome je, između ostalog, i to što postoji izvesno nepoverenje prema autoru koji radi jednu vrstu filma kojoj nije bio vičan, a protežiraju se autori koji su se već dokazali određenim tipom filma, ili u nekom žanru, pa nastavljaju istom stazom, pa ih je lakše podržati. I baš zato mi se većina prijatelja i poznanika žali kako imamo nekoliko vrsta filmova i tema koje se vrte u krug i kako je sve što gledaju manje-više isto. Mi smo u Filmskom centru Srbije konkurisali za finansiranje završnog master rada i u startu nismo dobili dovoljno para. Bilo je, kasnije, i komentara na moj račun, kako ne mogu da očekujem da, bez muke, snimim film van glavnih tematsko-estetskih tokova, i uz to sam debitant, a ne Emir Kusturica. Ispada da je skoro nemoguće da neko ko dolazi iz sveta kratkog filma, a nije poznat široj publici i nema „leđa“ u branši, a želi da snimi ono što oseća, što ga pokreće, nevezano za trendove, u adekvatnim uslovima napravi film za prikazivanje u bioskopu.
Šta se kasnije dešavalo, kad je film prošao na konkursu?
– Bilo je raznih scena, posebno kad smo predstavljali film potencijalnim sponzorima, pa ih zaintrigiramo pričom i temom, vidi se da žele da učestvuju u svemu, ali onda postave ono čuveno pitanje: „A koliko para ste dobili za snimanje?“, nakon kojeg obavezno nastane tajac, muk, jedna neprijatna tišina. Sećam se da je komentar jednog od njih glasio: „Srećno vam bilo“ i da mi je ta rečenica odzvanjala u glavi danima. Nisam mogao da živim sa tim i rešio sam da okupim strašnu ekipu, ljude koji su dovoljno hrabri da idu sa mnom po celoj Srbiji i snime film bez ikakvih kompromisa. Sredstva smo skupljali sve vreme snimanja i da nismo snimali van Beograda, nikad ne bismo završili film jer su nam usput razne opštine izlazile u susret. Paraćin nam je sve pokrio – prevoz, hranu i smeštaj. Na Zlatiboru smo imali gorivo, a mi smo pokrili hranu i smeštaj, što je ispalo super jer smo spavali blizu snimajućih lokacija, a svaki sekund vremena nam je bio bitan, jer smo probijali rokove.
Da li vam je nekad palo na pamet da odustanete od snimanja?
– Ne, između ostalog i zbog toga da bih svim studentima, budućim rediteljima, mladi kolegama koje tek čeka prvi dugi metar, a koji neće da idu uz dlaku poetikama koje se forsiraju na našim fakultetima, i koji neće da rade samo ono što prolazi na festivalima i budu angažovani po svaku cenu, a na uštrb priče i sopstvenog stila, pokazao da je moguće snimiti film koji predstavlja vaše, autorsko, svojstveno viđenje sveta, samo ako dovoljno verujete u to. Sve muke koje prolazite usput vas testiraju u tome koliko vam priča koju želite da ispričate zapravo znači. Sve vreme sam verovao u Heroje, e sad, to je ta neka poetska pravda – nismo ga završili za jubilej Kosovskog boja pre 3 godine, ali jesmo za jubilej Festa.
Goran Nikolić foto: Igor Prusac
Ko su heroji filma Heroji?
– Svaki član ekipe, od kojih su svi radili po pet poslova paralelno, što ćete videti i na špici. Vodio nas je entuzijazam, sopstvena ubeđenja, vera u projekat i to što radimo na nečemu što je potpuno drugačije od svega što je dosad rađeno kod nas i od svega na čemu smo mi dosad radili. Za svakog od nas Heroji su bili izazov. Na kraju snimanja nam je distributer, sada koproducent filma, uleteo sa novcem za završetak snimanja jer kad je video neke nasnimljene kadrove, pomislio je kako nismo normalni. „Nisam video film, ali vidim izuzetne slike, i podržaću ga“, rečenica je koja je spasila Heroje.
A u kom momentu vam je palo na pamet da radite film koji obrađuje Kosovski boj?
– Kad sam po ko zna koji put pogledao „Apokalipto“ na televiziji, a trebalo je da smislim temu za master rad. Pomislio sam da je veoma zanimljivo što se kroz priču o preživljavanju jednog „malog“ čoveka i borbi da sačuva svoju porodicu, čoveka koji je potpuno irelevantan za veće istorijske tokove, govori o mnogo većoj temi – poslednji danima Majanske civilizacije. To me je asociralo na dolazak Turaka na Balkan, na Kosovski boj, ali sam se onda zapitao – šta je bilo posle. Šta je bilo posle svega onog što smo učili o boju na Kosovu iz istorijskih udžbenika, knjiga i enciklopedija. Kakva je atmosfera vladala, kakav je bio teret običnog čoveka. Pokrio sam period koji se dešava nekih mesec i po, dva, posle bitke, o čemu skoro da nema bitnijih podataka, a opet, zanimao me je i mitološki aspekt priče. Želeo sam da i običnim ljudima dam mitski karakter i uzdignem ih na nivo junaka, ali ne i da se bavim junacima kao što su Miloš Obilić ili Vuk Branković, oko kojih su ljudi i danas podeljeni. Šta je bilo posle? Zanimala me je ta „happily (n)ever after“ priča, taj mali trenutak u vremenu srpske istorije, a opet sam hteo da ispričam nešto što je suštinski, u čemu svako može da se pronađe. Pozadinska priča filma možda jeste velika bitka i veliki trenuci iz naše istorije, ali ipak, on slika „male“ ljude i njihovu, nazovimo to tako, „malu“ priču, a to je priča svih nas.
Da li se uopšte bavite samom bitkom?
– Boj na Kosovu posmatram u mnogo širem značenju, ali samo Kosovo i uopšte cela ta geopolitička pozadina, meni nije toliko bitna za sam film, to mi je sve mekgafin. Priča Heroja je mogla da bude i moderna, da govori, recimo, o izbeglici koji dolazi iz Sirije i traži svoj dom, bukvalno i metaforički, da traga za mestom na kojem može da oseti pripadnost. Pokušavao sam da odgonetnem šta je to što mi imamo zapravo, a da je vredno u našem životu, u našim dušama, šta možemo da izgubimo, šta imamo da branimo. Šta je dom u nekom najširem smislu, ima li uopšte smisla tražiti smisao u besmislu, pokušao sam da se postavim u kožu tog nekog neimenovanog ratnika koji nema istorijsku distancu, ali oseća da se desila veoma loša stvar – poginulo je mnogo ljudi, previše ljudi. mnogo onih sa kojima je on provodio vreme do bitke i on se uhvatio za tu poslednju slamku, samo za to da stigne kući i spasi ono malo što mu je možda ostalo. Pokušao sam da se ubacim u stanje svesti tog čoveka koji pokušava da održi neki smisao i izbori se za to maleno zrno ljudskosti u sebi.
U filmu nema dijaloga. Zašto?
– Zato što glavni junak, posle svega što je prošao, više nema snage da priča. Klinac kojeg sreće na putu je necivilizovan, izražava se nekim neartikulisanim zvucima. Tu su i Turci, ali na njih gledam kao na neko omnipotentno prisustvo i nisam želeo da im pokažem lice ni u jednom momentu, zato što nisam hteo da ih okarakterišem. Lica su ogledalo duše i baš kao što u filmu „Buč Kesidi i Sandens Kid“, kad ne vidite lica antagonista koji samo jezde na konjima kao neki jahači apokalipse, tako je i u Herojima. Zapravo, sve je sumirano u toj jednoj ideji da se bavimo periodom kad je Srbija zaćutala. Tu je zanimljiva i spona sa filmom „Boj na Kosovu“ u kome svi brbljaju konstantno, pričaju sve u šesnaest, puna su im usta demagogije toliko da to postaje parodija. U tom filmu ljudi nemaju normalan dijalog, što je prihvaćeno kao stereotip domaće kinematografije, to brbljanje (kad je ozbiljna tema, samo i isključivo moraju da se vode dijalozi od životnog značaja, sa jakim poetskim prizvukom), samo što u nekim kasnijim filmovima, a koji obrađuju neke istorijske događaje, nismo uspeli čak ni istoriju da ispoštujemo, a kamoli nešto drugo. Mnogo je previda napravljeno u našim istorijskim filmovima da apsolutno ne mogu da osuđujem osobu koja pogleda tizer za Heroje i kaže: „A zašto glavni junak vezuje kosu u rep i izgleda kao neki viking?“, na primer.
A zašto vezuje kosu u rep i izgleda kao viking?
– To je mali omaž filmu „Valhala Rising“, a i pomislio sam da će takva frizura mom glavnom junaku, koga tumači Mladen Sovilj, dati neku mudrost. Da li zaista mislimo da su osobe iz datog doba izgledale baš onako kako ih prikazuje istorija? Šta ako je tom junaku, dok se vraćao iz bitke, na primer, palo na pamet da baš tada veže kosu u rep? Možda je on pojedinac koji ide van pravila? Ima mnogo postmodernističkih momenata u filmu, ali je ispoštovano ono osnovno, a to je metafizika jednog vremena gde ćete sigurno poverovati da se sve dešava krajem XIV veka, plus što smo se potrudili da se nijedan traktor ne vidi u pozadini. Poigravali smo se sa raznim stvarima i jedva čekam da vidim kako će se publika suočiti sa tretmanom bilo čega, pa čak i sa osnovnom temom, jer se uopšte ne bavimo samom bitkom, ona je tu samo kao okidač, početak mnogo veće priče. Film je kao voda, a različiti tipovi gledalaca su različiti testovi za kamenac – neko će da pocrveni, neko da poplavi, a neko samo da se skvasi. Različita mišljenja su razna ogledala filma, a biće ih mnogo sigurno.
Goran Nikolić foto: Igor Prusac
Kako se snašao Mladen Sovilj u liku junaka koji ne priča?
– Ne volim da kastujem ljude na prvu loptu, ali me je Mladenova energija, u zamišljanju glavnog lika, podsetila na energiju mladog Mela Gibsona u „Road Warrioru“, još jednog filma koji je uticao na Heroje. Sve je utihnulo, cela Srbija izgleda kao da su se svi povukli u mišje rupe, kao u nekom vestern okruženju. Kod njega mi je najzanimljivije bilo njegovo lice, te oči, koje su najbitnije za film u kome nema dijaloga jer kroz njih sve čitate, a zbog kojih sam ga odmah video u koži ratnika koji izgleda kao neka izgladnela pustinjska lisica koja u svakom trenutku može da skoči na vas i odgrize vam grkljan, više nego neka klasična herojska figura, koja vam uliva optimizam i sigurnost. Nisam mogao da se otrgnem tog utiska, a s druge strane, znao sam da će se i njemu dopasti da igra nešto sasvim suprotno od uloga kakve sve češće dobija, a koje često imaju neku prenaglašenu komičnu crtu, a s obzirom na to da narod voli „kad je glumac smešan“, to može, naročito u ovako maloj kinematografiji, da vas tipizira. Nemam ništa protiv takvih uloga, on to super i radi, ali znate kako kažu – ko ume komediju, ume sve, ‘ajmo da šaramo malo. Samo treba pronaći ugao. Ne znam da li je imao težu, ili bar slojevitiju, ulogu na filmu od ove. Nema dijaloga, sveden je, sve mora da igra iznutra, da ne pokazuje previše, a u njemu kolaju vatre i dešavaju se jako delikatne emotivne radnje. Mislim da iz tog razloga neko vreme nije mogao da pogleda pretposlednju verziju nasnimljenog materijala, jer mu, verovatno, nije bilo lako da se suoči sa tim koliko se ogolio.
A da li ste namerno, zbog Šotrinog filma u kome je igrao Miloša Obilića, zvali Lauševićda da bude narator u filmu?
– Ne, ali se to divno namestilo. Stvar je vrlo jednostavna. Najveći deo publike, koliko god mi nećemo da se pomirimo sa tim, ide u bioskop da ubije vreme ili da smuva nešto, možda da prekrati pauzu između sastanka sa drugaricom i šopinga – najmanje je onih ljudi koji hoće da vide film zbog onoga što on jeste. U želji da doprem do što većeg broja ljudi, a da umetnički ne ugrozim film, pristao sam na naraciju, ali uz određene uslove. Prvi je bio da naracija ne bude informativnog karaktera, jer nisam želeo nikog da pravim budalom i objašnjavam nešto, već da bude više introspektivnog tipa, kao, recimo, u filmu Terensa Malika „Tanka crvena linija“, gde vi vidite vojnika koji ćuti (u nekim je teškim dilemama) i onda čujete njegov glas, u ulozi naratora, koji, tonom koji odražava njegovo raspoloženje, verbalizuje njegov tok svesti, njegova osećanja. Hteo sam da to sve bude poetizovano, u skladu sa stilizacijom filma, više nadogradnja emocija, a svedeno, sa po dve-tri rečenice, na svakih pet – šest minuta. Distributeri su na to pristali, a njihov je predlog bio da narator bude Žarko Laušević, koji govori iz ugla jednog od junaka. Žarko je, a to sam povezao na nekom meta nivou, odličan izbor i zbog toga što ga narod povezuje sa filmom „Boj na Kosovu“, pa će to kako on drži naraciju, sigurno mnogima delovati kao da slušaju jednom umornog, ovaj put preživelog Miloša Obilića, koji bi samo da nađe svoj mir posle svega. Njegov lik radi na više nivoa, ali je ekipa filma bila skeptična kako će sve to da funkcioniše, sve do momenta dok nije ušao u stuidio. Čim je Lauš progovorio, svi su zaćutali i naježili se. Nešto za šta sam na početku mislio da je samo kompromis, da može da ošteti film i njegovu ideju zato što prvobitno nije planirano, na kraju je postalo nešto što je svojevrstan sloj kože filma, nešto što ga apsolutno dopunjuje, daje mu jednu proživljenu, melanholičnu crtu.
Film uskoro ima premijeru. Kad se osvrnete na sve što ste proživeli dok ste ga snimali, šta pomislite?
– Za tih sedam godina, od kada sam počeo da pišem scenario, pa sve do sada, svašta sam prošao, više nisam ista osoba. Ovaj film me je menjao i terao da odlazim od njega u neke druge stvari, da bih mu se onda vraćao, drugačiji svaki put. Kad nemate budžet, imate vremena. Kako se približava premijera i ja postajem svesniji da se to konačno dešava, nije mi dobro, nije svejedno nimalo. Iz tog razloga sam počeo da radim na tri scenarija, kako me ne bi uhvatila depresija kad sve ovo prođe i pojavi se ono čuveno pitanje – i šta sad. To vam je kao neka metafora života – stalno mora da se kotrlja, ako stanete, gotovi ste.
Strepite li od kritike?
– Daleko od toga da poredim, ali setite se šta se sve dešavalo kad je izašao „Joker“. S jedne strane ste imali DC fanove koji su negodovali jer nisu dobili dozu stripovskog spektakla, a s druge art house publiku koja nije dobila dovoljno od umetničkog autorskog filma, naročito u smislu suptilnosti poruke – jer kad je reč o Warner Bros ostvarenju, koje pretenduje da dopre do najšire moguće publike, poruke se plasiraju dosta direktnije, maltene čekićem u glavu, i onda su ljudi pričali o tom filmu, priča se dalje širila i želelo je sve više i više ljudi da ga gleda. I u Herojima mnogi neće dobiti dovoljno istorijskog spektakla, pa će se pobuniti, nekima će smetati to što je film u srži art house, ali ima komercijalni tempo, neke će možda odbiti gross out momenti u humoru, ali na kraju, verujem da sam, koliko toliko, uspeo da napravim autorski film koji je komercijalan. I to je dobro. Poslednjih godina kod nas je snimljeno mnogo filmova sa željom da se dodvore publici, ili su je pak potpuno zanemarivali, jer su jurili nagrade po festivalima. Naš film je negde između te dve krajnosti.
Da li biste sad, sa ove distance, promenili nešto na svom prvom filmu?
– Da sam imao veći budžet, menjao bih razne stvari, ali ništa suštinski, zapravo, a opet, da sam imao veći budžet, ne bih sigurno ni od sebe, a ni od tog uskog kreativnog tima ljudi sa kojima sam radio, a koji su autori Heroja koliko i ja, izvukao maksimum. Da smo imali više novca, ne bi toliko mašte bilo uloženo u ovaj film.
