Reditelj čiji je debitantski film Heroji imao premijeru na ovogodišnjem Festu, gde je nagrađen specijalnim priznanjem u okviru selekcije FEST fokus jer „odiše hrabrom vizijom“, Goran Nikolić se u svom prvom dugometražnom ostvarenju bavi Bojem na Kosovu, ali na jedan intimniji, lucidniji, ljudskiji i iskreniji način. Radnja filma, u kojem igraju dva glumca i koji nema dijaloga, dešava se neposredno posle najznačajnije bitke u srpskoj istoriji i okrenuta je „nevidljivim herojima“, onima koji nisu opevani u pesmama.
Dok je na prvom filmu, u najvećoj meri zbog nedostatka budžeta, radio sedam godina, Nikolić naredne projekte planira da snimi za kraće vreme. Plan mu je, kaže, da posle Heroja radi nešto potpuno drugačije, a trenutno razvija nekoliko priča – u rasponu od pulp entertainmenta za odrasle do meta romantične komedije. Za Prvu klapu se priseća svih filmskih ostvarenja koja su uticala na njega kad je bio mali i, vrlo verovatno, na njegovu odluku da se bavi režijom.
Ko vam je preneo ljubav prema filmu?
– Ćale i to najprirodnije moguće – zvao me je da gledam filmove sa njim. Od špageti vesterna do Predskazanja. On nije iz sveta filma, ali je strastveni filmofil. Kao i većina dece, prvo sam gledao Diznijeve crtaće, a onda sam, pred početak osnovne škole, odgledao neke filmove koji su značajno uticali na mene. Prvo ostvarenje koje je napravilo nekakav presek u mojoj glavi i otkrilo mi da je svet filma mnogo širi, pa čak i opasniji, nego što sam dotad mislio, jeste, verovali ili ne, Anakonda. Prvi film koji mi je pokazao da filmovi ne moraju da budu bezbedni po tebe kao gledaoca, da budu komfor zona. Naravno da je bilo kasnije mnogo boljih filmova koji isto to kreiraju u gledaocu, ali samo je jedan prvi u životu. Da bi u miru razgovarali, polse dužeg vremena neviđanja, tata i njegov prijatelj poslali su nas klince, svoju decu, u bioskop, čini mi se u Fontanu na Novom Beogradu, a oni su otišli u neki kafić. Imao sam šest godina i gledao sam horor o džinovskoj zmiji jer je moj otac mislio da je to avantura. Sa sigurnošću mogu da kažem da je Anakonda bila, na prvom mestu, traumatično iskustvo, sa svim onim scenama egzekucije ljudi od strane neprirodno velike i nadmoćne zmije, što je, posle holivudskih animacija, zaista radikalni presek, a ko zna šta mi je sve ostalo u podsvesti. S druge strane, bilo mi je fascinantno i neverovatno zabavno da gledam to sumanuto ostvarenje, koje pretenduje da bude komercijalni horor, a zapravo je jedno B-movie preterivanje, sa sve Ajs Kjubom i Džej Lo u glavnim ulogama, a da ne spominjem Džona Vojta, koji se najviše zeza, jer je najviše svestan u čemu igra. Sad kad razmišljam, shvatam da taj Anakondin svet jedino kad ste dete možete da pojmite kroz odgovarajuću prizmu, kao onda kad se igrate igračkama, pa pravite sve te overblown scene. Kao odrasla osoba, možete se smejati tom filmu, al u detinjstvu, to na vas ima neki 5D efekat, koji se prenosi kroz, npr, igranje sa igračkama. Zbog tog filma zavoleo sam klifhengere još kao mali, ima nečeg suštinski filmičnog u tome – kad neko u sloumošnu beži od anakonde, pa vi mislite da će ona da ga uhvati, jer u jednom momentu, on nema gde, nađe se kod provalije. Kad neko nema gde, on bi se obično bacao u neki ponor, i sećam se da sam još kao klinac, kad bih pravio te neke scenarije u igri, obavezno bacao igračke kroz prozor i gledao ih kako padaju. Ti „uzmi vazduh i donesi odluku“ momenti su me jako ložili. A prvi film koji ima nešto i da kaže, a opet je neverovatno šokantan u izlaganju sadržaja (bilo da ste dete ili odrasla osoba) i bezizlaznost i teror kojim odiše ne ostavlja nikoga ravnodušnim, bio je jedan potcenjeni horor iz osamdesetih – iz decenije koja nije bila baš najnežnija prema hororima, naročito mejnstrim hororima, za razliku od sedamdesetih ili devedesetih, jeste Dead&Buried od Gerija Šermana. To je prvi film zbog kog nisam mogao da spavam. Pored konstantnog osećaja noćne more iz koje ne možeš da pobegneš, jako me je plašio i taj momenat pojedinca koji je u pravu, a svi oko njega su loši ili izmanipulisani, i stežu mu obruč oko vrata, to me je jako uznemiravalo.
Koliko ste godina imali tada?
– Oko jedanaest. Krio sam se i gledao taj film jer sam znao da me moji ne bi pustili da ga gledam. Imao sam devet godina kad sam postao član video-kluba – bio sam treća mušterija i dobio sam na poklon poster za Nemoguću misiju 2 koja je tada izašla, jer sam iznajmio rekordnih 10 kaseta za vikend, ali sećam se da sam još ranije iznajmljivao kasete, na ime svog brata. Ali prvi horor koji je ostavio neverovatan utisak na mene gledao sam na televiziji, u okviru pokojnog ART bioskopa. Uticaj leži u tome što taj film počinje iz jednog žanra, a onda u jednom momentu, kroz gest jednog lika, reditelj iz jedne ljubavne priče, koja vas fino uljuljka, obrće žanr u horor. Uhvati vas nespremnog, zarobljeni ste, vaša percepcija o žanru je izigrana, na trenutak ste zaboravili da gledate horor, pa onda strava udara još jače, ali ceo film zapravo žonglira gore – dole toliko da, čak i kad sam shvatio koji je žanr u pitanju, ni u jednom trenutku nisam mogao da pretpostavim šta će sledeće da se desi. Sećam se da sam bio na nekoj porodičnoj svetkovini, verovatno na nekoj slavi, i da sam se zavukao u neku sobu i gledao ga, i svaki put kad bi neko ušao da vidi šta radim, menjao bih kanal i čekao da se soba isprazni što pre, da bih video šta će dalje da se desi. Svrbela me opasnost kojom je odisao film.
Da li ste voleli neki film koji nije imao horor momente?
– Posle mnogo flmova koje sam gledao sa ćaletom, Bilo jednom u Americi je bilo prvo ostvarenje koje se dubinski podudaralo sa mojom ličnošću. Film je građen oko reminiscencija, postoji osećaj da budan sanjaš dok ga gledaš, i sećam se da sam, opet ne na svesnom nivou, sebe shvatio kao neku staru dušu, a imao sam samo devet ili deset godina, gde sam seo i prisećao se šta sam sve dotad radio, i već tada sam počeo da shvatam da se neke stvari nikad više neće ponoviti i da sam sad bezbrižan, ali da možda u nekom trenutku života neću biti, i da neke uspomene treba negovati. Na tom nivou sam se još kao dete povezao sa tim filmom, pored toga što je to bio prvi film koji sam gledao, a da je duži od dva sata, koji je uspevao čisto inovativnim korišćenjem filmskog jezika i samouverenim pričanjem priče da mi održi pažnju i da toliko toga uspe da kaže u četiri sata. Mnogo sam kao mali razmišljao o tome da li baš svaka priča može da se ispriča u tolikom trajanju. To je bila moja prva velika ljubav kad je film u pitanju.
Postoji li film koji ste pogledali i rekli – želim da snimam filmove, hoću da se bavim režiranjem?
– Momenat kada sam definitivno presekao, a opet nisam mogao da osvestim zašto je to tako, samo sam to intuitivno osećao, jeste trenutak kad sam odlučio da batalim muzičku školu. Bilo je to krajem osnovne, imao sam 14 godina i tad nisam shvatao da mi je instrument koji sam svirao bio nametnut, jer šta vi sa devet godina možete da znate o sebi – hteo sam da sviram trubu, što mi je ostala želja do današnjeg dana, a roditelje su profesori ubedili da ja, kao apsolutni sluhista, moram da sviram klavir. Tri godine sam entuzijastično odlazio na časove, a ostale tri godine sam se zezao na predavanjima, bio klovn odeljenja. Nedelju dana pred kraj muzičke, odustao sam od klavira, u školi više nisam mogao da provedem ni dan. Sećam se da sam došao kući, rešen da više ne sviram na silu, da sam pustio TV i naišao na Scarface. Tek kasnije sam osvestio zašto sam bio toliko faciniran tim filmom i zašto sam u tom momentu odlučio da želim da se bavim režijom. Prvo, nikad do tada nisam video, a to je Brajan de Palma maestralno uradio, da neko uspeva da, svim komponetama režije, manipiuliše vama kao gledaocem: i emotivno, i po pitanju žanra, i šta će da se desi od scene do scene, a sve to uspeva u okvirima priče koja predstavlja jedan klasičan “rise and fall” sitne duše u velikom okeanu kriminala. Neke od scena koje je on režirao urađene su na način koji do tada nisam video. Pa setite se kako samo pravi tenziju u sceni kada prvi put zarobe Tonija Montanu u hotelskoj sobi, kako kamera prelazi preko krovova okolnih zgrada i završava na ulici, gde vidite njegovog najbojeg ortaka koji ne zna šta se dešava, pa se sporo kamera vraća nazad, a vi hoćete da umrete dok to gledate. Koliko je sve to samo bilo hrabro. Tad sam osećao tu de Palminu drskost, a tek kasnije sam uspeo da je definišem. Bio sam oduševljen time šta mi radi kao gledaocu, a možda sam počeo i da kapiram da je režija jedna predivna manipulacija. Što ste bolji manipulator, to će film bolje bolje proći kod publike. Možda sam od malih nogu želeo da radim nešto na filmu, ali sam verovatno tada shvatio da želim da budem najveća kreativna snaga iza filma, koja određuje kako će gledaoci da se osećaju dok nešto gledaju, onaj ko priča priču. Na kraju sam, naravno, shvatio da možete da vučete ljude za nos, ali da pritom morate da poštujete i neka pravila. Da uhvatite ljude na početku, ali da na kraju morate da vežete mašnu. I onda da ostavite publici kako će da shvati film. Ceo gengsta rep i njegova ikonografija nastali su posle Scarfacea, a s druge strane, samo je na vama lično kako ćete ga lično doživeti – da li ćete ga gledati kroz Tonijevu vizuru ili je poenta u tome da izrešetano telo čoveka, čiju ste sudbinu dotad pratili, leži u fontani punoj krvi, dok iznad njega, ironično, stoji globus na kome piše: “Svet je tvoj”. Slično pitanje je u našoj kinematografiji postavio Pinki iz Rana, kada je rekao: „Šta god vi mislili, meni se opet nekako čini da sam bolje prošao od vas“. Stavlja vas u dilemu, da razmišljate da li je poenta u tome kako je neki junak završio ili treba da razmišljamo zašto mu je blagi osmeh na licu na kraju njegovog puta. Sve ima dve strane i kako će neki film biti shvaćen apsolutno zavisi od publike, ali je na reditelju da ispriča priču na najbolji mogući način.
