Domaća publika je Feđu Štukana prvo upoznala kao glumca, gledali smo ga u seriji Klan i filmu i seriji Nečista krv: Greh predaka, a onda i kao pisca. Nedavno je u Beogradu, u Domu omladine, promovisao svoju autobiografiju Blank, po kojoj će jednog dana biti snimljen film. Napisana na nagovor Breda Pita i Anđeline Žoli, koje je upoznao kada je igrao u glumičinom filmu U zemlji krvi i meda, knjiga je oduševila reditelja Terensa Malika, kod nas je štampana u deset izdanja, a već se izučava na univerzitetu Goldsmits u Londonu, na odseku za istoriju (kada se obrađuju balkanski konfliti) i na Mostarskom univerzitetu gde je deo literature na odseku za psihologiju i sociologiju.
Feđina filmska biografija svrstava ga u svetske glumce A klase, a priznanja koja je dobio za knjigu u istaknute pisce, a opet kada se predstavlja kroz posao, za sebe prvo kaže da je pilot i padobranac, što predstavlja ostvarenje njegovih dečačkih snova. Kako ga je naša publika prvo upoznala na filmu, za Prvu klapu razgovarali smo o glumi.
Glumu ste upisali devedesetih, za vreme rata u Sarajevu – nakon boravka u psihijatrijskoj ustanovi. Kako je izgledalo studirati u takvm okolnostima, čega se sećate?
– Svašta se dešavalo oko naše zgrade, koja se nalazila na liniji pokrivenoj snajperima. Mi smo na akademiju dolazili sa druge strane, bile su napravljene rupe u zidovima da bismo mogli da prolazimo kroz podrume kako bismo ušli unutra – akadmija je na zadnjem spratu jedne zgrade i nema prozora, sve je zatamnjeno i tamo smo imali časove. Kad uđete unutra, kad se upale reflektori, sve to vas potpuno izoluje od onoga što se dešava spolja – zvukove i dalje čujete, granate i pucnje, ali se naviknete na njih. Navikne se čovek na sve, bilo nam je jasno šta se napolju dešava, ali nekako smo bili rasterećeni – nismo mislili o tome, morali smo da mislimo na lik, na situaciju… Bežali smo iz stvarnosti na neko vreme.
Feđa Štukan Fotografija: Igor Prusac
Pamtite li se šta ste radili na akademiji te godine, kojim delima ste se bavili?
– To je prva godina akademije, a nakon nje sam otišao iz Sarajeva, pa sam fakultet završio mnogo kasnije, nakon 18 godina. Mislim da vam za glumu ne treba diploma. U Holivudu ima mnogo glumaca koji nisu završili ni kurs za glumu, jednostavno, rođeni su za to.
Da li vas je ponela gluma kad ste počeli da se bavite njome, tada na prvoj godini?
– Apsolutno, iako nismo radili konkretna dela. Na prvoj godini smo učili bespredmetnu radnju, odnose, nije bilo konkretnog teksta… Na govoru smo radili Šekpira recimo.
Važite za glumca sa A liste, a uvek prvo ističete da ste pilot. Šta za vas predstavlja gluma?
– Pilotiranje mi je najveća strast, od rođenja sam želeo da budem pilot, pa sam to postao i onda mi je, verovatno, drago zbog toga. Glumom nikad nisam želeo da se bavim, ali sam počeo i naravno da mi je drago i zbog toga, jer uživam u tom poslu. Volim da se bavim psihologijom, filozofijom, psihijatrom – to sam zavoleo kad sam bio na psihijatriji, psihologiju sam zavoleo kad sam bio na akademiji… Gluma je psihologija, ništa drugo. Na akademiji naučite neke tehničke stvari, ali koliko zapravo znate da uđete u nečiju glavu, toliko ste dobar glumac. Prvo treba da uđete u svoju glavu, a kad to uradite, onda otprilike znate sve glave – to sam shvatio u ovom svom glumačkom iskustvu, ali i životnom. Mi smo svi gotovo identične kopije – imamo iste žlezde, svi lučimo iste hemijske formule koje kod svakog izazivaju apsolutno identičan osećaj… Mehanizam u našim glavama apsolutno je isti kod svakog čoveka, osim u slučajevima kad je neko poremećen, kad ima neko fizičko oštećenje, to je rariret. U svim drugim slučajevima je isto. I kad sebe prihvatite, naučite o svom mozgu, a naučite o njemu tako što shvatite po kom principu radi, onda je lako da uđete u bilo koji lik. Jer, od nas glumaca se očekuje da napravimo neki karakter. A karakter je toliko apstraktan pojam da nikad nisam naišao na definiciju koja bi zadovoljila moje kriterijume karaktera. Od mene se očekuje da pravim ličnosti, a da bih napravio kompletnu ličnost, bilo bi mi potrebno pedeset godina – to ne mogu to da uradim za mesec dana, ali ako ubacim svoju ličnost tamo gde mi nešto nije jasno, imam lik. Ja u njega zapravo i nemam šta drugo da dodam osim onoga što imam – svoje životno iskustvo.
To znači da u svakom liku koji ste igrali ima pomalo od Feđe Štukana?
– Pa znate kako, kad gledate Al Paćina kako igra, on nikad nije nešto drugo sem Ala Paćina koji igra tog lika. Kad vidim da on promeni svoj način glume, a njega smatra najvećim glumcem ikad – Scarface je najjača uloga u kinematografiji, onda ću raditi drugačije. Volim i Kristofera Vokena, način na koji oni dolaze do nekog lika sam i ja prihvatio. Zapravo svi ti ljudi u Holivudu, a radio sam sa nekim najvećim imenima iz sveta filma, od režisera do glumaca, i sa mnogima sam pričao o glumi i vrlo slično razmišljamo. Mi svi glumimo po sistemu Stanislavskog, s tim što se u Holivudu taj metod primenjuje u glumi, a kod nas ostaje u teoriji – mi se na daskama bavimo nekim drugim stvarima kao što su zasmejavanje publike, šmira i slično. I na filmu se time bavimo mnogo, ne kažem svi i ne kažem uvek, ali često kao da nam je najbitnija stvar da zasmejemo publiku. Kad kažem mi ne mislim ni na jednu zemlju konkretno, već na sve Eks-Ju prostore. Konstantno imamo tu potrebu da zabavljamo publiku, koliko god da je situacija koju igramo teška, dramatična, mi ćemo uvek ostaviti i to neko zrno duhovitosti, što totalno remeti istinu koju treba da vidite kad gledate neki film. Imam osećaj da mnogi misle da ako ne zasmeju publiku, nisu ispunili zadatak, a tako uništavaju iliziju. U Holivudu je druga stvar. Kad gradim lik trudim se da on bude trodimenzionalan – lik koji postoji u stvarnost i kad gledam tuđu glumu, uvek se pitam da li takav lik postoji u prirodi, ako ne postoji, to nije dobra gluma. To je rekao i Majkl Kejn – kad radite sa partnerom, ako kolega koji prolazi pored vas, skonta da vas dvojica vežbate za ulogu, onda niste dobri. On mora da pomisli da vi samo razgovarate. U glumi treba da odbacite sve viškove, da ostavite samo suštinu, jer sve preko prirodnog se vidi i promašen je smisao glume.
Feđa Štukan Fotografija: Igor Prusac
Radili ste sa najvećim svetskim imenima, od glumaca preko reditelja, ali ste jednom prilikom izjavili da su vam se noge odsekle od straha kad je trebalo da igrate sa Bogdanom Dilićem i kasnije Draganom Nikolićem.
– Meni to što sam igrao sa njima predstavlja vrhunac u karijeri. Gaga i Bogdan Diklić… Moja prva uloga je u filmu Pjera Žalice, Gori vatra, gde mi je Diklić bio direktni partner, u svim kadrovima sam sa njim. Za njega su pričali da je težak čovek, ovakav, onakav, a prema meni je bio genijalan – radili smo bez ikakve presije, ujutru smo zajedno išli na doručak, pričali o ulozi… Rekao mi je neke stvari koje i danas primenjujem u glumi, a tada sam imao 27 godina. Kada sam upoznao Anđelinu Žoli i Breda Pita, bilo mi je malo frka – sve dok nismo ušli u neku dublju konverzaciju, kasnije više nikad nisam osetio strah ni od jednog velikog glumca. I ne verujem da bih ga imao ni da delim kadar sa Al Paćinom – voleo bih da glumim sa njim, ali ne mislim da bih mu dao bilo kakvu prednost. Mlađi glumci se često, kad stanu pored nekog velikog imena, toliko prepadnu, sećam se tih svojih trenutaka, i onda njemu prepuštaju sve, iz nekog poštovanja, nabacuju mu lopte, a zapravo oni ni nemaju iskustva da nabacuju lopte, da poentiraju… Toliko se prepadnu od nekog da ustuknu, ne mogu da se bave glumom jer su paralizovani od straha, a to je glupo. Veliki glumac će svakako dobiti više prostora od manjeg, jer je glavni, ostali će se uglavnom čuti negde iz off-a, pa onda ni nema potrebe da ga dodatno čine velikim.
Jeste li upoznali Ala Paćina?
– Nisam, ali jesam De Nira, iako sa njim nisam radio. Nisam ni sa Kristoferom Vokenom, ali sam skoro igrao u jednom filmu sa Benom Kingslijem, i on je veliki glumac.
Da li više uloga odbijate ili prihvatate?
– Stalno odbijam uloge jer da bi mi se nešto radilo, treba sve zvezde da se poklope i to se retko dešava. Moja agentica me ruži zbog toga svaki dan jer me nekad ljudi direktno traže, ali ako ja vidim da mi ne leži neka uloga, a to vidim čim pročitam prvu repliku i ako tu rečenicu ne mogu da izgovorim kako treba, vraćam tekst, ne čitam dalje. To je ponekad greška jer mi se nekoliko puta dogodilo da me nateraju da igram nešto što mi nije leglo na prvu, a posle je bilo super. I poslednji film kod Terensa Malika sam dva puta odbio sve dok me Terens nije nazvao da me zamoli da je odigram jer je samo mene video u toj ulozi, a kasting za film, The Way of the Wind, radio sam pre deset godina, zaboravio sam i šta sam pričao. On je veliki majstor filma i mnogo se bavi detaljima. Pre deset godina je radio kasting, podelu je napravio pre tri-četiri godine, kad smo i snimali, a ceo film je pripremao 18 godina. Montira ga već tri godine i niko ne zna šta će od toga ispasti, ali on kad snima uvek ima otvoren budžet.
Rekli ste da vam je uloga Kolja u Nečistoj krvi bila jedna od najzahtevnijih u karijeri?
– Kolja je trebalo da igra jedan albanski glumac, ali je dobio koronu, pa je produkciji palo na pamet da bi možda ja mogao da ga odigram. Poslali su mi tekst i pitali me da li mi se to radi, odgovorio sam da sačekaju malo jer sam morao da vidim da li to mogu da igram, pre nego što im pošaljem odgovor. Onda sam zamolio dvoje prijatelja sa Kosova da mi pomognu oko teksta, oni su ga preveli i snimili sve replike, onako kako treba da zvuče, a onda sam ih vežbao danima. Neprestano sam išao sa slušalicama u ušima i ponavljao ih, oko mesec dana. U međuvremenu sam im slao snimke svog izgovora, oni su me ispravljali dok na kraju to nije bilo to. Onda sam nazvao produkciju i rekao da prihvatam ulogu.
Feđa Štukan Fotografija: Igor Prusac
Da li se za svaku ulogu pripremate tako temeljno?
– Da bih mogao da kažem da sam pronikao u neki lik, njegov odnosno svoj celokupni tekst treba da izgovorim 200 puta. Do te brojke sam došao iskustvom, a negde sam čuo da Entoni Hopkins svoj tekst ponavljanja 100 puta – on je možda duplo talentovaniji, pa mu treba manje ili je već toliko izverziran da mu treba manje. Kad radite predstavu u teatru, recimo da imate monolog, do premijere imate manje – više 40 proba. Dakle, 40 puta ćete proći tekst na probama, a pošto ste pametan glumac, kod kuće ćete ga proći barem tri puta svaki dan – to je već 160 puta, ali ta uloga još uvek nije gotova. Na premijeri ste onako, na prvoj reprizi možda budete još gori, pa malo krenete napred, ali meni, da bih rekao da znam da igram neki lik, da mi je on poptuno jasan, treba još 30 do 40 igranja u pozorištu, pred publikom. Tako sam i došao do tog broja od 200 ponavljanja. Ne postoji glumac koji, da radi ovom mojom taktikom, neće biti dobar. Kad prođem 200 puta monolog za neki kasting, ja ga sigurno dobijam. Ne odem da mi neko da nešto, posle 200 puta ja ubijam to. Ne postoji niko na svetu, a takvi kastinzi, za velike A produkcije, rade se na globalnom nivou i prolazi ih na hiljade, možda i na desetine hiljada ljudi, koji je u tom trenutku, na čitavoj planeti, spremniji od mene. Eto vam formule. Sa kim god da sam razgovarao, Benom Kingslijem, Gerijem Oldmanom, Benisijom del Torom, Timom Robinsonom, Bredom i Anđelinom… masom Oskarovaca… svi smo došli do zaključka da ne postoji kraći put za dobijanje neke uloge – džaba vam talenat, bez strašnog rada nema glume. Svi mi kad radimo takve filmove, čitav dan smo na setu, imamo brzinsku večeru i onda idemo u hotelske sobe da vežbamo za sutrašnju scenu. To je jedini put. Ljudi koji su na samom vrhu čitav život, tamo su isključivo zbog toga što sebi nisu dozvolili da snime ijedan osrednji kadar, kadar u kojem oni ne znaju tačno, perfektno šta rade u svakom trenutku. I to je razlika između naše glume i njihove glume, to je odgovor na ono čuveno pitanje – ima li ikakve razlike između rada u Holivudu i ovog ovde. Ja kažem da ima i da je ta razlika tolika da bukvalno govorimo o dva različita zanimanja. To i ovo. A mene više privlači ono drugo. Gluma je udarnički rad i ne postoji drugi način da budete dobri.
Pored svakodnevnih aktivnosti, pronalazite li vremena za gledanje filmova i serija?
– Ne gledam ih mnogo, zbog prokletstva mog posla. Ja sam i filmski producent i neverovatno volim taj posao –mnogi kažu da nije kreativan, a zapravo jeste, posebno kad ni iz čega treba da smislite nešto, i kad vidim masovnu scenu, osmah računam koliko ona košta – koliko ima ljudi, koliko je automobila polupano… Retko koji film uspe da deluje na mene kao što može Bekstvo iz Šošenka, recimo. Njega pogledam religijski svaki put kad se pojavi na televiziji. Mislim da ima najbolji kasting koji sam video u životu.
Imate li slobodnog vremena?
– Sve što radim, radim sa mnogo strasti, u životu apsolutno ništa ne radim preko volje. Tome učim i svoju kćerku, da nema veće patnje nego raditi nešto na silu. Čime god da se bavite, nađite nešto da uživate u tome, razvijte posao iz hobija. Tako da, nemam slobodno vreme i sve vreme mi je slobodno u neku ruku, jer uživam u svojim poslovima. Imam poslove koji su genijalni.
Jeste li se ikad pitali ima li gluma smisla, ima li umetnost smisla u ovim ludim vremenima i može li zaista da promeni nešto na bolje?
– Gluma je toliko divan posao, da je on sam po sebi smisao, ne moramo ništa dalje napraviti od toga. Dok snimate film ili seriju, obavljate ogroman posao. Doći do početka snimanja filma, to je… ne mogu ni da vam opišem koliko je to teško. Kad sam prvi put otišao da snimam film u Americi, fasciniralo me je što se o svakom filmu priča u superlativu, sve je amazing, apsolutno svaki film je amazing! Okej, razumem sve, ali kako baš svaki film može da bude toliko dobar? I baš sam sa Anđelinom pričao o tome. Znaš li ti kakva je to mašinerija, koliko je potrebno da se napravi jedan film, pitala me je, a ja sam se kasnije i sam uverio u to kad sam počeo da produciram filmove. Kad snimam nešto, vodim oko 250 ljudi, kao da imam fabriku od 250 zaposlenih koji rade kao jedan, to je zaista amazing. Da li će film na kraju ispasti super ili ne, to je manje važno i bitno je za distribuciju, za produkciju, za naš posao baš i ne. Pravljenje filma je kao vožnja motorom – kad vozite kola, bitno vam je samo da stignete negde, a kad vozite motor važno je kako izgleda putovanje do mesta gde idete. Nekad ste ubeđeni da će film ispasti odlično jer ima super glumce, evo, baš taj film koji sam snimao sa Gerijem Oldmanom, Tomom Hardijem i Vinsentom Kaselom, Child 44 – tri dana smo snimali našu scenu, a od nje je u filmu ostalo samo 2,5 sekunde. U njemu glume najveća holivudska imena, a on nije napravio ništa na blagajnama – uloženo je 50 miliona, a izvukli su dva. Nikad se ne zna kako će proći neki film i to zavisi samo od publike. Naše je da ga snimimo, pa ako je dobar super, a ako nije, snimamo drugi, i tako dalje.
Feđa Štukan Fotografija: Igor Prusac
Igrate i u pozorištu?
– Da, u Kamernom teatru u Sarajevu, trenutno dve predstave. Jedna je Sporedni čovjek, gde igram sporednog čoveka, a druga je Mirna Bosna, komedija, pravi hit u Sarajevu, teško je pronaći kartu za nju. Izvodili smo je i u Beogradu, nadam se da ćemo opet.
Rekli ste da volite da radite ovde?
– Volim da radim svuda. U Beogradu imam familiju sa mamine strane, volim Beograd. Ali volim i Zagreb, volim i Sarajevo, volim i Milano.
Uskoro vas gledamo u seriji Danisa Tanovića “Kotlina”?
– Ne mogu mnogo da otkrivam o tome, ali završili smo snimanje i tu imam glavnu ulogu. Čekam da Terens Malik izmontira film, niko sem njega ne zna šta je napravio. Radio sam jednu Paramaountovu seriju, u koprodukciji sa Amazon Prime-om, gde će se prikazivati, i mislim da je to najskuplja serija napravljena prošle godine. Zove se Jack Ryan. Čekam drugu sezonu Klana. Imam dva scenarija na čitanju, još uvek nemam vremena da ih otvorim, ali u pitanju su serija i film i snimali bi se u Beogradu. Ekipa mi je poznata, dobra, i velike su šanse da prihvatim te uloge.
