Kultni film „Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana bez premca je jedan od nosećih stubova jugoslovenske kinematografije. Čuvene replike našle su svoj put do svakodnevnog govora, te ne morate biti veliki filmofil da biste znali odakle je npr. rečenica „Vozi, Miško“.
Ali čak iako jeste veliki filmofil, vrlo je moguće da neke informacije o ostvarenju, koje je svoju premijeru imalo davne 1980. godine, a nastalom po scenariju Duška Kovačevića, niste znali. Ispod se nalazi lista najzanimljivijih trivija u vezi sa legendarnim filmom.
Reditelj
Prvobitno je zamišljeno da „ko to tamo peva“ bude savremena priča, TV drama od pedesetak minuta. Trebalo je da se odigrava u autobusu GSP-a, a glavni lik bio bi starac koji je krenuo da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu. Po originalnoj zamisli režirao bi je Goran Paskaljević, ali je on odustao da bi počeo snimanje filma “Zemaljski dani teku”. Tada je Slobodan Šijan predložio da se scenario promeni i da se umesto televizijskog snimi bioskopski film, na šta je Dušan Kovačević rado pristao.
Glavna uloga
Glavna uloga bila je namenjena Miji Aleksiću, koji je prvog dana snimanja obavestio redakciju Dramskog programa da se ne oseća dobro i da ne može da snima, te je snimanje otkazano.
Miško
Ulogu Miška Krstića Šijan je namenio Bogdanu Dikliću, koga iz matičnog pozorišta nisu pustili na snimanje, pa je naknadno odabran Aleksandar Berček.
Naturščik
Čiču Stanojla Milenkovića, limara iz okoline Svilajnca, a ovde u ulozi orača državnog druma, Šijan je pronašao 1978. tokom audicija za naturščike za TV film “Najlepša soba”. Kasnije je priznao da mu je bila urnebesno smešna kombinacija kromanjonske face i izuzetne inteligencije. Izrazito visok momak koji buši gume autobusa je Milovan Tasić – Tasa (214 cm), traktorista iz Inđije i član šampionske generacije KK Radnički sa Crvenog krsta (1973.)
Muzikanti
Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je sreo na vojnoj vežbi na radaru iznad Ralje. Mića je svirao na koncertu priređenom da zabavi vojsku, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio. Godinama posle potražio ga je i ponudio mu ulogu. Mlađeg muzičara glumio je tada 11-godišnji Nenad Kostić, Mićin rođak. On nikako nije uspevao da nauči da svira drombulje, pa je snimano na plejbek. Nenad danas vozi autobus na liniji 17. U završnim scenama, kada putnici optuže muzikante da su čiči ukrali novčanik, pa svi krenu da ih biju, Šijan je tražio krupan plan. To će reći da je Bata Stojković stvarno morao da ošamari malog glumca. Šamar je bio toliko jak da je Nenadu “zazvonilo” u ušima, te se odmah zaplakao. Pobegao je iz autobusa čak do Pančeva. Tamo se negde sakrio, a ekipa ga je ceo dan tražila. Kada su ga konačno našli, uz preklinjanje da se vrati da završe film, Bata mu je doneo najveću bombonjeru koja je mogla da se kupi i čvrsto obećao da više neće da ga bije.
Radni dan
Dogovoreno je da snimanje traje samo 21 (snimajući) dan, zbog čega se radilo i po 20 sati dnevno. Ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko 5 sati, ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu.
Lokacija
Čuveni predeo “negde u Srbiji” glumila je Deliblatska peščara.
Osvetljenje
Reflektori nisu korišćeni, pa je ceo film u smeđim i crnim tonovima. Čak je za noćne scene kao glavno osvetljenje korišćena logorska vatra.
I tata bi sine
Slobodanu Šijanu su u montaži sugerisali da izbaci ljubavnu scenu Nede Arnerić i Slavka Štimca u šumi, što on nije prihvatio. Danas je ona jedna od kultnih.
Završna scena/Titova sahrana
Bilo je predviđeno da u završnoj sceni prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta, međutim, odustalo se jer zbog Titove smrti je u zemlji bila gotovo vanedna situacija.
Najgori film
Iako su na setu dali sve od sebe, neki od glumaca su kasnije priznali da su bili ubeđeni da tada snimaju svoj najgori film. Jedini je Pavle Vuisić verovao u film i potpuno mu se posvetio.
Tajac
Pre premijere, film je prikazan Umetničkom veću u dupke punoj sali na Košutnjaku. Prilikom projekcije Šijan je ostao zabezeknut, jer se tokom celog filma niko ni jedan jedini put nije nasmejao. Premijera je bila 23. oktobra 1980. u beogradskom bioskopu “Kozara”, a film je odmah prevazišao sva očekivanja. Sala se tresla od smeha, pa Šijan više nije morao da brine. „Ko to tamo peva“ je obišao celu Jugoslaviju, svuda izuzetno gledan.
